Dokimologija

Uvod

Dokimološki pojmovi su u našoj didaktičkoj i šire pedagoškoj literaturi slabo razjašnjavani. U Pedagoškom rečniku se dokimologija definiše kao naučna disciplina novijeg datuma koja proučava tehniku i organizaciju ispita i pitanja objektivnosti i adekvatnosti ocena u školi. Enciklopedijski rječnik pedagogije ističe da je to “…disciplina (psihološka) koja sistematski proučava tačnost, sistematičnost, objektivnost i pouzdanost ispita, ocenjivanja, različitih metoda takmičenja i sl.” Najčešće srećemo shvatanje da je ovo didaktička disciplina koja proučava sisteme ocenjivanja ponašanja ispitivača i ispitanika. Bitne odrednice ovoga pojma sadržane su i u shvatanju T. Grgina u kome se, takođe, ističe da je dokimologija mlada naučna disciplina, utemeljena tek sredinom četrdesetih godina ovoga veka, u vreme kad se u razvijenim zemljama Evrope i SAD javljaju potrebe za istraživanjima kojima će se nastojati proučiti uticaj niza činilaca na ocenjivanje u školi, ali i u drugim delatnostima u kojima su se jasno isticale teškoće i nedostaci subjektivnosti u merenju. Dakle, zadatak dokimologije po T. Grginu je da prouči, pronađe i praksi ponudi valjane načine i postupke prosuđivanja i ocenjivanja. Isti autor pravi razliku između školske i drugih oblasti dokimologije, te ovu naziva školska dokimologija, dakle, smatra je užom dokimološkom disciplinom, jer se ona izričito posvećuje pitanjima ispitivanja i procenjivanja učeničkih vaspitno-obrazovnih postignuća u školama. Osnovna joj je funkcija da identifikuje i prouči uticaj svih onih faktora koji, posebno u subjektivnom načinu ispitivanja i procenjivanja znanja, kvare metrijsku vrednost školskih ocena, a zatim ima zadatak dalje da pronalazi načine i postupke što objektivnijeg i pouzdanijeg, a time i valjanijeg, ispitivanja i merenja učeničkih znanja i drugih vaspitno-obrazovnih postignuća.
Moglo bi se zaključiti da su u suštini ovoga pojma metode i postupci ispitivanja i ocenjivanja, odnosno, da bi se predmetno dokimologija mogla odnositi na proučavanje pitanja vezanih za sistematičnost ocenjivanja, objektivnost i pouzdanost ocene i ispitivanja, validnost i objektivnost školskih ocena, metode i postupke kojima se dolazi do školske ocene i sl.

 
NASTANAK I RAZVOJ DOKIMOLOGIJE

Pojam dokimologije, pa i sam termin, prvi je upotrebio Henri Pieron 1922. godine. Nalazimo ga i u njegovom rečniku Vocabulaire de la psychologie, I izdanje, 1951. godine. U jednom svom radu iz 1963. godine H.
Pieron koristi i u naslovu ime ove nove naučne discipline: Examen et docimologie. Konstruišući naslov ove discipline (koristeći se grčkim terminima: docime i docimazo), H. Pieron je smatrao da je dokiimologija jedna od disciplina (grana) moderne pedagogije.
Pre nego što nešto bliže sagledamo njegova prva dokimološka istraživanja, dakle, začetke nastanka dokimologije kao naučne discipline, nekoliko crtica o susretima sa pojmovima “ispitivanja”, usmeno i pismeno, ocenjivanje, proveravanje. Literatura pominje još daleku 1205. godinu p.n.e. kao vreme prvog pominjanja neke vrste ispitivanja. U to vreme, kaže se, u Kini, je car Sun, svake treće godine vršio proveravanje svojih službenika (podanika). Nakon tri uzastopna ispitivanja ovi su napredovali, ili su, pak, otpuštani.
Smatra se da je u Evropi termin “ispitivanje” ušao u upotrebu tek u XVII veku i odnosio se samo na usmene ispite. Prvi pismeni ispit uveden je 1702. godine na Trinity Kollege – Cambrige. Vremenom, posebno potkraj XIX veka, zbog teškoća kombinovanja usmenog i pismenog rezultata ispitivanja, pismeno ispitivanje sve više potiskuje usmeno. Za Englesku i Ameriku je ovo posebno karakteristično. Savremeni američki sistem koristi u ispitivanju više testove, svih vrsta i namena, a u običnom svakodnevnom komuniciranju skoro da i ne postoji razlika između testa i ispita. Ova činjenica, dakle, ovaj način ispitivanja, tj. njegova dominacija, ima početke u pedesetim godinama XIX veka, naročito u borbi Horace Manna za pismeno proveravanje.