Uvod
Raznorodni i kompleksni uslovi održanja života na planeti Zemlji, jednim imenom
nazvani životna sredina, mogu biti ugroženi kako prirodnim, geofizičkim, činiocima, tako
i antropogenim, ili društvenim činiocima. Postoji mnogo dokaza da je ekonomska
aktivnost čovečanstva glavni antropogeni faktor sadašnjih pormećaja životne sredine na
Zemlji. Od sredine XIX veka, antropogeni uticaji na životnu srednu postaju sve
značajniji, te danas nesumnjivo dominiraju. Od svih vidova ekonomske aktivnosti najveći
uticaj imaju aktivnosti vezane za proizvodnju i upotrebu energije u raznim sektorima.
Veze između stanja životne sredne i ekonomskih aktivnosti postaju predmet posebnih
naučnih disciplina, koje se dinamično razvijaju od druge polovine XX veka. Odnos
ekonomske aktivnosti i životne sredine u Srbiji, od polovine do kraja XX veka, ne
odstupa od opštih, globalnih, zakonitosti u ovom domenu. Razlikujemo tri etape, u toku
kojih su nastala tri "sloja" oštećenja životne sredine u Srbiji. To su:
I etapa socijalističke
industrijalizacije
, započinje periodom obnove, posle II svetskog rata i traje do raspada
SFRJ. Za ovu etapu karakteristične su velike štete, svojstvene svim bivšim socijalističkim
zemljama, te gotovo da nema specifičnosti Srbije, sem u vrsti i koncentracijama
zagađenja. Najveći deo šteta po životnu sredinu, nastao u ovoj etapi, danas se manifestuje
u vidu fondova zagađenja (pollution stocks), tj. predstavja problem tzv. ekološkog
nasleđa (environmetal legacy), ili istorijskih zgađenja, naročito delikatan u uslovima
restrukturiranja i privatizacije nekadašnjih državnih preduzeća;
II etapa, od 1991. do
1999.
obuhvata period od raspada SFRJ i ratova u okruženju, do NATO bombardovanja.
To je doba raspada jugoslovnenskog tržišta, međunarodnih sankcija, teških političkih i
ekonomskih zloupotreba, te jedne od najvećih hiperinflacija u svetskoj istoriji (Grupa G
17 1999). Za ovu etapu karakterisitčno je drastično pogoršanje ekonomske efikasnosti,
naročito efikasnosti upotrebe prirodnih resursa. Kao posledica raubovanja tehničkog i
prirodnog kapitala, lošeg, ili nikakvog održavanja sistema za prečišćavanje, opšte
ekonomske destrukcije, bujanja podzemene privrede i uništenja pravnog sisitema, nastale
su ogromene štete, nesvojstvene većini zemalja u tranziciji. Stanje u Srbiji se jedino može
porediti sa stanjem u zemljama Zapadnog Balkana i Zakavkazja (Mnatsakanian 1996) i to
1. Povezanost ekonomske i pravne politike
Svaka država, bez obzira koliko joj nedostaju sredstva, ima državni interes da ostvari
javnu kontrolu nad odnosima koji se uspostavljaju između, s jedne strane ekonomskih
aktivnosti, i s druge strane stanja životne sredine. U najsiromašnijim državama ova
kontrola će se ograničiti na najurgentnije probleme kao što je na primer nastojanje da se
obezbedi stanovnicima dostupnost vode za piće prihvatljivog kvaliteta, da bi se na taj
način predupredilo izbijanje endemskih bolesti, pre svega kod dece. Ili na primer
sprečavanje uništavanja šuma da bi se sačuvalo zemljište, sprečila erozija i obezbedila
odgovarajuća minimalna vlažnost zemljišta. Ekološka politika i ciljevi na različitim
nivoima dohotka po glavi stanovnika, zavise, ne samo od nacionalnog dohotka zemlje,
nego su determinisani i političkim odlukama koje su u većoj ili manjoj meri zasnovane na
naučnim, inžinjerskim i ekonomskim analizama i ocenama. Većina ekonomista kao
poželjno smatra da mere ekološke politike treba da budu zasnovane na principima cost-
benefit analize. Odnosno da mere ekološke politike osim što doprinose zaštiti i očuvanju
čovekove okoline treba da doprinesu i povećanju dohotka. Prema tome ekonomisti bi, što
im uostalom nalaže i profesija, želeli da odgovarajuće mere ekološke politike u sebi
sadrže i ekonomsku racionalnost. Poneki idu i tako daleko da cost-benefit princip uzdižu
na nivo nužnog preduslova za donošenje odgovarajuće mere. Međutim, ovu računicu
prilikom donošenja svake mere ekološke politike je teško sprovesti čak i u
najrazvijenijim zemljama koje imaju razvijenu statističku i metodološku infrastrukturu.
Npr. čak je i u Sjedinjenim Američkim Državama i u zemljama Evropske unije teško
predvideti sve direktne i indirektne troškove koje može da prouzrokuje neki ekološki
incident, a kamoli katastrofa. Stoga je to još teže za očekivati u zemljama u razvoju i
zemljama u tranziciji u koje, za sada, spada i Srbija. Cost-benefit analiza znači da se na
jednu stranu stavljaju troškovi koje prouzrokuje neka mera, a na drugoj, ekonomske
koristi, pre svega u povećanju dohotka, koja ta mera proizvodi. Zato nije razumno
očekivati da će zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji biti u stanju da učine ono što ne
uspeva ni razvijenim zemljama. Drugim rečima, nije za očekivati da će takve zemlje biti
u stanju da se opredele za cost-benefi princip. Međutim, na drugoj strani zemlje u razvoju
i zemlje u tranziciji, ako to žele, imaju pristup informacijama o načinima donošenja mera
ekološke politike u razvijenim zemljama. Osim toga one raspolažu i informacijama o
mogućim ekonomskim posledicama eventualnih ekoloških incidenata na svojoj teritoriji.
Te informacije su između ostalog sadržane u:
1. statistikama o zdravlju stanovništva;
2. podacima o lokaciji i veličini najznačajnijih industrijskih postrojenja;
3. načinima korišćenja zemljišta u urbanim regionima;
4. turističkim destinacijama i aktivnostima i sl.
2. Osnovni ekonomski i pravni instrumenti za zaštitu životne sredine
Postoje dva osnovna tipa mera na planu zaštite životne sredine:
1. mere zasnovane na ekonomskim podsticajima-market-based, i
2. komandne mere, tj. mere zasnovane na primeni prinude od strane državnog aparata.
Prema OECD-u postoje sledeći ekonomski instrumenti:
1. naknade i porezi za emisije zagađenja;
2. korisničke nakande i porezi;
3. kazne;
4. naknade za proizvode;
5. garancije izvršenja i,
6. odštete.
Naknade i porezi za emisije zagadjenja - Naknade za emisije su direktne uplate bazirane
na procenama i konkretnim merenjima koncentracije i vrste zagađenja. Ove mere
naročito u zemljama tranzcije pogađaju veliki broj proizvođača i u najvećem broju
slučajeva se kombinuju sa kaznama.
Korisničke naknade i porezi - Ovaj instrument ekološke politike ima obično lokalni
karakter, tj. primenjuje se na nivoima lokalnih zajednica: komuna, regija i sl. Sredstva
prikupljena na ovaj način koriste se za finansiranje konkretnih ekoloških problema na
određenim lokalitetima kao što su: odlaganje i prikupljanje otpada, poboljšanje kvaliteta
pijaće vode u mestu/komuni, eksploatacija sirovina, lovišta, ribnjaka i slično.
Kazne - Porezi i kazne su najjednostavniji i najlakše primenjivi mehanizmi, što ne znači
da su i najpoželjniji, niti pak za zaštitu životne sredine najdelotvorniji. Kada je neka
ekonomskih instrumenata zavisi i od prioritetnog cilja koji se želi postići. Tako na
primer, ako postoji zabrana zagađenja reke do određenog nivoa, onda je krajnji nivo
zagađenja najverovatnije poznat. Maksimalno do nivoa zabrane. Ako se pak primenjuju
novčane kazne, nivo zagađenja će biti u direktnoj zavisnosti od visine s jedne strane
kazni, i s druge strane troškova zaštite. Ako je nivo kazni viši od visine troškova zaštite,
za očekivati je da će se ekonomski subjekti (preduzeća, preduzetnici i dr.) ekonomski
racionalno ponašati i odlučiti se da obezbede odgovarajući nivo zaštite okoline. I obrnuto,
u slučaju da je trošak kazne niži od troška očuvanja okoline, kroz sredstva zaštite ili
skuplje sirovine i postupke, preduzeća će se verovatno opredeliti za to da plate kaznu. Na
drugoj strani kazna će značiti prihod za budžet koji država, kao što je istaknuto, može
koristiti i za druge svrhe, a okolina će postati zagađena. Specifični problemi zaštite se
najbolje rešavaju kombinacijom ekonomskih i ostalih instrumenata. Sami ekonomski
instrumenti primenjeni izolovano neće dati očekivane optimalne rezultate. Koliko će biti
uspeha u primeni različitih instrumenata zavisiće od prateće kombinacije pojedinih
politika.
Ekonomski i pravni instrumenti i druge mere kojima se obezbeđuje finansiranje i
podstiče investiranje u ekološki prihvatljivo ponašanje industrije mogu se klasifikovati u
četiri grupe:
1. Mere koje su tržišno direktno isplative. Npr. uvođenje nove modernije mašine koja
jeftinije, a osim toga ona istovremeno omogućuje i ekološki prihvatljiviju proizvodnju.
2. Mere koje su tržišno indirektno isplative. Npr. jeftinije je investirati u filtere nego
plaćati visoke ekološke takse.
3. Mere koje su isplative na dugi rok, ali se za sada se ne mogu valorizovati na tržištu.
Npr. razvoj obnovljivih izvora energije.
4. Mere koje nikad neće biti tržišno isplative, ali se radi zaštite okoline uvode na račun
države i paradržavnih institucija.
2
Pravna regulativa zemalja OECD, pravi strogu distinkciju između pojmova „naknade“ i
„porezi“, u smislu upotrebe sredstava prikupljenih kroz naknade i poreze. Za državu, oba
instrumenta donose prihode, ali je pitanje alokacije prihoda drugačije izvedeno. Naknada
se odnosi na slučajeve kada je dominantan deo prihoda namenjen pokrivanju troškova i
2
Upitnik OECD, Izvršno telo EAP-a, Survey on the Use of Economic Instruments for Polution Control and Natural Resources
