Ekološki menadžment

UVOD

Nekadašnji pristupi menadžmenta usmereni samo na dobit organizacije uveliko trpe razna prilagođavanja neizvesnim uslovima u poslovnom okruženju.
Sve više se govori o novom menadžment sistemu, o društveno odgovornom mendžmentu i takvom pristupu koji bi mogao da izbalansira zahteve ekonomičnosti i profitabilnosti kompanija, sa jedne strane, i socijalne i ekološke odgovornosti, sa druge strane.
Protokol iz Kjota uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change je dodadtak međunarodnom sporazumu klimatskim promenama, potpisan sa ciljem smanjivanja emisije ugljen – dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
Protokol je stupio na snagu 16. februara 2005. godine, kada ga je ratifikovala Rusija. Države koje su ga ratifikovale čine 61% zagađivača.
Protokolom se smanjuje ispuštanje šest gasova koji izazivaju efekat staklene bašte: ugljen – dioksida, metana, azot – dioksida, fluorougljovodonika, perfluorougljovodonika i heksafluorida. U poslednjih nekoliko decenija povećale su se koncentracije ovih gasova u atmosferi zbog korišćenja fosilnih goriva u industriji, saobraćaju itd, što je doprinelo globalnom zagrevanju i klimatskim promenama.
Sjedinjene Američke Države i neke manje države odbile su da ratifikuju Protokol iz Kjota. Grinpis smatra da je protokol postavio previše skromne ciljeve kojima se neće postići veći pomaci.

STANDARDI U OBLASTI ŽIVOTNE SREDINE

Zaštita životne sredine podrazumeva skup različitih postupaka i mera koji sprečavaju ugrožavanje životne sredine s ciljem očuvanja biološke ravnoteže. Napredovanjem tehnologije i industrije zagađenje životne okoline je postalo sve intenzivnije, a posledice se osećaju godinama unazad. Svest o posledicama zagađenja je prisutna, ali ne u toj meri koliko je potrebno da bi nateralo raznorazne zagađivače da smanje svoje emisije štetnih materija i usklade neracionalna korišćenja resursa. Na svetu u razvijenijim zemljama očuvanje životne sredine rešava se pomoću dobro sprovedenih zakona i obaveznih standarda. Ekološka odbrana predstavlja trajnu obavezu svih članova društva. Njena disciplina proističe iz činjenice što zdravlje, životna sredina i socijalni uslovi predstavljaju kompleks oblasti i problema koji su u stalnoj interakciji. Stoga svaki poremećaj stanja životne sredine dovodi do ekoloških poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su medusobno povezani i uslovljeni.
Svesni svoje odgovornosti za očuvanje životne sredine, i imajući u vidu da je čista i zdrava životna sredina opšte dobro, jedino se kroz razumevanje i poštovanje pravila i zakona može postići saglasnost oko opšte odgovornosti i obaveza koje ostvaruju pozitivne promene kako na životnu sredinu tako i na živi svet u njoj.
Ekološki problemi razvijenih zemalja povezani su sa ubrzanom industrijalizacijom, urbaonizacijom i iscrpljivanjem prirodnih resursa. Sve većim rastom stanovništva na našoj planeti, u nerazvijenim zemljama dolazi do velikih problema kao što su glad, siromaštvo, razne bolesti i velika smrtnost kod dece. Sa druge strane u razvijenim zemljama dolazi do globalnih problema, a to su uništavanje ozonskog omotača, globalno otopljavanje i klimatske promene. Svetska zajednica je krajem sedamdesetih godina došla do zaključka da se čovekov opstanak i njegova civilizacija može i mora obezbediti putem održivog razvoja. Održivi razvoj predstavlja razvoj koji ne ugrožava biosferu – ekološki fundament opstanka naše civilizacije, a njegova najbolja realizacija može se efikasno sprovesti ako se njegov ekološki cilj na odgovarajući način ugradi u sve organizacione sisteme na svim nivoima menadžmenta i državnog upravljanja, počev od međunarodne zajednice, preko nivoa državne administracije do menadžmenta korporacije.