Odlomak

Uvod

Ako pogledamo kroz istoriju možemo uočiti da razvoj saobraćaja prati i razvoj ljudskog društva. Zato možemo slobodno reći da je za fizički opstanak stanovništva veliki značaj imao saobraćaj. Bez premeštanja tj. transporta oruđa, dobara, pa čak i samog čoveka njegov progres bi u znatnoj meri bio sporiji nego što je to danas. Razvoj samog saobraćaja, železnice, direktno je vezan za privredni razvitak jedne države, pa odatle mozemo da zaključimo, koliko je neka infrastruktura razvijena u pojedinim državama, toliko je i samo društvo razvijena.
Železnički saobraćaj danas zauzima drugo mesto po obimu prevoza tereta (posle morskog) i putnika (posle automobilskog). Po ukupnoj dužini mreže pruga (oko 1,2 mil. km) on zaostaje iza automobilskog i vazdušnog transporta. Njegova glavna funkcija jeste prevoz masovnih industrijskih i poljoprivrednih tereta na velika rastojanja (ugalj, čelik, žito) iz čega mu proizilazi i karakteristične osobine – masovnost prevoza, veća sigurnost, regularnost kretanja i manja zavisnost od prirodnih uslova, vremena i godišnjeg doba u odnosu na druge vrste saobraćaja.

1. Istorijski razvoj železničkog saobraćaja

Istorijski posmatrano, za početak železničkog saobraćaja može se uzeti pojava prve parne lokomotive Džordža Stivensona (1825), koja je prevozila putnike na relaciji Stokton – Darlington (Engleska), brzinom 15 km/h. Veoma brzo nakon pojave prve, stiže i druga parna lokomotiva od strane istog pronalazača, 1829. godine, pod nazivom Rocket, koja postiže brzinu od 56 km/h.
Već naredne godine uspostavlja se prva komercijalna linija sa lokomotivom Rocket između dva grada – linija na relaciji Mančester – Liverpul (Engleska).
Sa druger strane Atlantika, u SAD železnički saobraćaj doživljava svoju pravu afirmaciju. Prva pruga otvorene je 1830. godine na liniji Baltimor – Ohajo, a prva transkontinentalna linija, Njujork – San Francisko, puštena je u rad 1869. godine. Železnica je u SAD imala i važnu istorijsku ulogu u „osvajanju“ „Divljeg zapada“, odnosno širenju kolonija doseljenika u zapadne delove današnje teritorije SAD.
Železnica je uspostavila prve urbane sisteme i omogućila pristup resursima i tržištima prostranih teritorija. Ona se vremenom veoma modernizovala, tako da se danas razvijaju nove vrste železničkog transporta – lokomotive na vazdušnom ili magnetnom jastuku, monošinske pruge, železničke linije s automatskim obrtanjem pravca, superbrzi vozovi. Elektronsko praćenje i sigurnosni uređaji su povećali tačnost i bezbednost železničkog saobraćaja, a vremenom je postao i integralni deo unutargradskog javnog prevoza (metro)
U svetu postoje velike razlike u nivou razvoja železničkog saobraćaja, posmatrano po regionima i zemljama (dužina pruga, gustina mreže, stepen elektrifikacije železničkih pruga). Globalni trend je smanjivanje dužine železničkih pruga, posebno u razvijenim zemljama, a nove pruge se grade samo u pojedinim (Rusija, Kina).
Po dužini mreže železničkih pruga vodeću poziciju u svetu zauzimaju najveće po površini zemlje: SAD (232 000 km pruga u eksploataciji), Rusija (87 000 km, a ZND 150 000 km), Kanada 73 000 km (3 transkontinentalne pruge), Indija (59 000 km), Kina (58 000 km), pa slede Nemačka, Argentina, Francuska, Meksiko. Na te zemlje dolazi preko polovine ukupne dužine pruga sveta. Samo u SAD je izgrađeno devet transkontinentalnih pruga koje povezuju pacifičke luke Los Anđeles, San Francisko, Ričmond i Sietl sa većim brojem priatlantskih luka, uključujući i Njujork. U ZND su najduže linije Transsibirska i Turkmenistansko-sibirka pruga, a Bajkalsko-amurska pruga (BAM) duga je 2200 km. U Latinskoj Americi postoje dve transkontinentalne pruge: Buenos Aires – Valparaizo i Buenos Aires – Antofagasta.
Najduža železnička pruga u svetu je pruga u Evropi koja povezuje veliki broj evropskih i ruskih gradova: Lisabon – Madrid – Pariz – Minhen – Berlin – Varšava – Moskva – Novosibirsk – Vladivostok (povezana je u jednu liniju 1903. godine). Ona povezuje Atlantsku i Pacifičku obalu, ali preko evroazijske kopnene mase. Dato rastojanje, između Madrida i Vladivostoka, se prelazilo ranije za 13 dana i noći, a danas je upola kraće.
Za Srbiju su važne železničke saobraćajnice koje prate pan-evropske koridore koji prolaze korz našu zemlju ili u njenoj neposrednoj blizini, a posebno se izdvajaju dve evropske železničke linije:
• linija nekadašnjeg „Orijent ekspresa“: Pariz – Ženeva – Milano – Trst – Beograd – Sofija – Istambul,
• linija Berlin (Varšava) – Prag – Budimpešta – Beograd – Sofija – Solun – Atina.
Po gustini železničke mreže vodeće su evropske zemlje (Belgija 133 km/1000 km2). Ipak, ako se pogleda ostatak sveta, velika je neravnomernost u gustini železničke mreže: zemlje Severne Amerike i Zapadne Evrope su prezasićene železničkim prugama, a neke zemlje Afrike i Azije ih uopšte nemaju (gustina železničke mreže u proseku za zemlje Afrike iznosi samo 2,7 km/1000 km2). Gustina mreže je u nekim zemljama asimetrična – u Rusiji je najveća u evropskom delu, u Indiji na severu zemlje (Pendžab), u Kini na istoku, u Kanadi na jugu, u Brazilu i Australiji na jugoistoku.
Po nivou elektrifikacije železničkih pruga, takođe, prednjače evropske zemlje (u Švajcarskoj je elektrificirano 100% pruga, u Švedskoj 65%, u Italiji, Austriji i Španiji preko 50%, u Rusiji 43%). Ovde treba napomenuti da u pojedinim regionima i zemljama koloseci imaju različite širine. Normalni kolosek ima širinu 1435 mm (75% pruga u svetu). Široki kolosek imaju: Rusija (1524 mm); Irska i deo Indije (1600 mm), Španija (1676 mm).
Po obimu tereta vodeću poziciju u svetu zauzimaju SAD, Kina i Rusija; a po broju putnika: Japan, Kina, Indija, Rusija, Nemačka.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Saobraćaj

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese