Emil Dirkem

Emil Dirkem:Život i uticaji

Shvatanja i istraživanja Emila Dirkema ,po mišljenju savremenih sociologa spadaju u sasvim posebnu kategoriju u istorijskom razvoju celokupne sociologije.Dirkem je svoj najveci doprinos dao konstrukciji sociloškog identiteta,koji je osnovna matrica savremene sociologije do danas.Dirkem je bio pravi sociolog ,posvećen do kraja naporima da sociologija uobliči svoj naučni i akademski identitet,kao i društveni značaj.Njegova sociologija je prvenstveno suočena sa strukturalnim problemima već jasno profilisanog industrijskog kapitalističkog društva. Značajni diskontinuitet se javio u odbacivanju pozitivističko-kontovskog varijateta teleološkog evolucionalizma. Naime,on nije bio utopijski socijalni filozof opterećen istorističkim i teleološkim konceptima konačnih ishodišta.

Dirkem je svoju intelektualnu karijeru započeo pokušajem da utemelji neku nauku o moralnosti .Taj ga je poduhvat doveo do sociologij,koja je trebala da pribavi metod za takvu nauku.Ali formulisanje tog metoda,vratilo ga je opet ,moralnosti,pošto je moralna priroda društvenih činjenica njihova razlučna osobina.Tako se kasnije u karijeri Dirkem vratio problemima moralnosti I etike,kao I filozofskim pitanjima. Kako piše u jednom pismu Daviju:”Pošto sam pošao od filozofije ,težim da joj se vratim,ili me njoj bolje reći ,sasvim prirodno vraćaju pitanja sa kojima sam se na svom putu susretao”.

Dirkemova sociologija je bila fokusirana na autonomiju društvene realnosti,odnosno na sociologiju kao nauku čiji je predmet autonoman u odnosu na druge sfere.
Emil Dirkem je rođen 15.aprila 1858. godine u Epinalu ,koji se nalazi u istočnoj lorenskoj oblasti Francuske ,u regionu Voz (Vosges).Od njega se očekivalo da kao i njegov otac preuzme rabinsku ulogu.To se nije dogodilo.Podaci o njegovoj porodici su minimalni ,pa je zato Dirkemova uloga da ne preuzme rabinsku ulogu ,nepoznata.Jedini izvor je biografska napomena u kojoj se navodi uticaj njegove učiteljice tokom ranog školovanja,ti uticaji su ga nakratko odveli do iskustva jedne mistične forme katolicizma.Uprkos tom ranom religijskom iskustvu ,njegov životni put jasno je vodio ka agnosticizmu i nauci ,a ne ka religioznosti.

Tokom školovanja u Epinalu on je osvojio prestižnu nagradu Concours General. U osamnaestoj godini on napušta Epinal ,i odlazi u Pariz gde nastavlja svoje studije kao pripreme za Echole Normale Superieure, koju je naravno uspešno završio.Tadašnje godine su već tada postojale ključne godine za Dirkemovu buduću sociologiju,iako je bio kritičar svoje škole i učitelja.

Na pripremama Echole Normale Superieure ,Dirkem je počeo da se interesuje za Kantovu filozofiju ,pod uticajem neokantovaca Emila Butrua,Oktavija Amelina i Šarla Renuvjea.Upravo su ovi neokantovski ,idealistički i metafizički uticaji ostavili trajan pečat na njegovu socilogiju.Pod Renuvjeovim uticajima Dirkem ne samo da je oblikovao svoje rane filozofske ideje,već i liberalne republikanske političke stavove,a kasnije i socijalističke ideje. Najpresudnije na Dirkema je uticalo Renuvjeova modifikacija kantovske moralnosti(koju je Renuvje nazivao kriticizmom).U tom smislu je i kasniji Dirkemov kriticizam prema utilitarnom konceptu moralnosti (koji je zaživeo u ekonomskim i političkim teorijama,pre svega anglosaksonskim)zasnovan na Renuvjeovim idejama o autonomnoj moralnosti i ličnom dostojanstvu povezane sa konceptom društvene solidarnosti.Pored svega navedenog,Renuvje je ostvavio traga i na Dirkemovo liberalno i sekularno shvatanje obrazovanja i školstva ,jasno odvojenih od crkve,ili bilo kojih drugih oblika religioznosti.

Isto tako Renuvjeovo insistiranje na komparativnom pristupu artikulisalo je ne samo Dirkemovu metodologiju već i njegovu socijalnu epistemologiju ,koja nije nigde sistematski izložena ,ali je stalno prisutna tamo gde se Elementarni oblici religijskog života naglo na samoj sredini prelamaju ka socijalnoj epistemologiji i rudimentiranom socijalnom konstrukcionizmu.Ovime je pocela njegova borba za konstituisanje sociologije kao akademske discipline u Francuskoj ,buduci da je ova nauka dotle bila jedno izvanuniverzitetsko I amatersko zanimanje.

Dakle ,jasno je da Drikemov komparativni pristup je oblikovan pod uticajem Renuvjea,a s druge strane njegovo insistiranje na istoriografskim istraživanjima oblikovano je pod uticajima dvojice istoričara ,Gabijela Monoda i Fistela de Kulanža.Dakle ono što nazivamo komparativno-istorijskim pristupom oblikovano je već na Echole Normale Superieure.Zahvaljujući Monodu on je shvatio značaj istraživanja društvenih institucija(Monodov kurs „Institucije drevne Francuske“),dok Fistel de Kulanž ga je naučio da je istorija nauka koja ne trpi uplitanje ličnih iskustava u interpretaciji događaja.Isto tako,De Kulanžovo razlikovanje istorije događaja i istorije institucija ugrađeno je i u samo Dirkemovo odredjenje sociologije kao nauke o društvenim institucijama ,njihovoj genezi i funkcijama. Jedno od bitnih izvora Dirkemovog odredjenja religije kao čvrsto povezanog sistema verovanja i običaja koji se odnose na svete ,to jest izdvojene i zabranjene stvari je poznato uticajno delo Fistela de Kulanža Antički grad ,koje je svoje središte postavilo religijsko kao sveto ,posvećeno i izdvojeno .

Poznato je da je već prilikom agregacije na Echole Normale Superieure 1882. godine već jasno formirao svoje filozofske ,sociološke i metodološke nazore koje će ugraditi u svoju doktorsku disertaciju i istovremeno prvo delo O podeli drustvenog rada(1893.god.).

Svoju karijeru kao predavača filozofije Dirkem je započeo nakon agregacije na Echole Normale Superieure na nekoliko liceja u okolini Pariza u periodu od 1882. do 1887. godine. Akademsku 1885/86. godinu Dirkem je proveo u Nemačkoj,zahvaljujući uspehu svog prvog rada,prikaza Šafleove knige Bau und Leben des sozialen Korpers (Izgradnja i život društvenog tela).

Ovo je ujedno i bila i prilika da Dirkem po prvi put u javnosti predstavi spostveni sociološki koncept u čijem su središtu bile organistička analogija I antiredukcionizam. Dirkem poput Šafla ne pristaje na redukcionizam u organskom svetu u kojem bi se društvo moglo svesti na biološko ili psihološko.

Jednogodišnji boravak u Nemačkoj (zahvaljujući državnoj stipendiji) Dirkem je posvetio istraživanju shvatanja Gustava Šmolera,Vilhelma Vunta,Alberta Šaflea ,te sa njihovim idejama kolektiviteta,kolektivnog duha I etike.Jedna od glavnih inspiracija za Dirkemov Sociološki godišnjak je bio upravo Vuntov časopis iz sociologije.

Zahvaljujući brojim uspesima u Nemačkoj Dirkem je dobio preporuku na Universitetu u Bordou,gde je dobio mesto profesora društvenih nauka I pedagogije.Time je započela njegova borba za konstituisanje sociologije kao akademske discipline u Francuskoj ,budući da ova nauka dotle uglavnom bila jedno izvanuniverzitetsko I amatersko zanimanje,koje se odvijalo u okviru privatnih kurseva,učenih društava,intelektualnih kružoka I na stranicama časpopisa i brošura. Još jedno delo koje je značajno u konačnom oblikovanju Dirkemovih socioloških teorija je bilo delo Alfreda Espinasa , Životinjsko društvo (na čije mesto je Dirkem postavljen). Pored naučenog znanja o značaju istorije,morala I ideja (sa Echole Normale Superieure) ,profesor sa bordoškog univerziteta ga je naučio konceptu superiornosti kolektivne svesti nad individualnim,kao I o ideji nesvodljivosti kolektivne svesti na bilo kakav zbir pojedinačnih psiha.Nakon petnaestogodišnjeg boravišta u Bordou 1902.godine Dirkem je dobio mesto u Sorboni kao predavač,a tek 1906.godine zvanje redovnog profesora.

Nasledja njegovih učitelja I njegove originalne ideje,inetegrisane u zaokruženu sociološku teoriju,veoma shvatljiv metodološki koncept I prvu socilošku školu sa veoma talentovanim I plodotvornim sledbenicima,konačno su 1913.godine uobličeni kroz Katedru za obrazovanje I sociologiju na Sorboni-u sintezu sociologije kao praktične filozofije ,bez koje bi sociologija postala suvišna I površna metafizika.
Potraga za sintezom morala ,sociologije I modernog društva ,kao da je bila poslednji pokušaj da se još jednom ublaži anksioznost traumatičnih dogadjaja francusko-pruskog rata iz 1871.godine.Kao I drugi sociolozi pre njega ,Dirkem nije izbegao traumatično iskustvo neuspelih revolucija,koje je povećavalo sumnju u anticipatorne mogućnosti same sociologije I u njenu društvenu ulogu u modernom svetu.
Emil Dirkem je tokom svoje bogate I intelektualne karijere napisao mnoštvo važnih dela:

• O podeli društvenog rada (1893);
• Elementarni oblici religijskog života (1912);
• Pravila sociološke metode (1895);
• Samoubistvo (1897);
• Socilogija i društvene nauke;
• Vaspitanje i sociologija;
• Sociološki godišnjak (1989.godine ,zajedno sa Marselom Mosom do smrti je uredjivao ovaj najstariji sociološki časopis);
• Primitivna klasifikacija (1903.godine takodje sa Mosom je objavio ključni antropološki članak);
• Kao I mnoge druge članke,prikaze i rasprave posvećene različitim sociološkim pedagoškim ,antropološkim,metodološkim,kriminološkim poljima.

Kombinujuci “dubinski” I “tipoloski” pristup za uzročno-funkcionalnim objašnjenjem kristalizovanih kolektivnih oblika drustvene svesti ,koje zeli da posmatra kao “stvari” ,Dirkem je ne samo nastavljao jednu uticajnu sociolosku tradiciju ,vec jei sam postao utemeljivac posebne struje misljenja u sociologiji koja se I danas moze raspoznati .Dirkemove ideje nastojali su da dalje razviju njegovi ucenici ,u prvom redu Marsel Mos ,ali ova socioloska skola ,nakon smrtni svoga utemeljivaca ,nikad nije mogla doseci stepen teorijske dubine I istrazivacke sirine kao shto je uspevala za Dikremova zivota.Poput formalista ili Vebera I Dirkem je znacajno uticao na neke nase predratne sociologe.