Estetika

1Tradicionalne definicije filozofske estetike
Pre nego pokušamo da definišemo filozofsku estetiku, taj pojam treba razlikovati od pojma estetike uopšte. Estetika označava nekakvu svest o pitanjima lepog i ružnog, ili lepog ili ružnog umetničkog dela. Takva svest može biti sasvim nestistematizovana, može biti i nešto određenija, kakvu na primer poseduju kritičari umetnosti ili umetnici sami, ili može biti sasvim sistematizovana, gde možemo govoriti o estetici kao nauci. Važno je biti načisto sa ovim trećim određenjem, koje estetiku formuliše ili u okviru neke naučne discipline (pshologije, sociologije i slično), ili kao zasebnu naučnu disciplinu sa specifičnom naučnom metodologijom.
Očigledno je pitanje koje sledi – da li je estetika nauka ili filozofija? Razlika između ta dva nije toliko u predmetu, koliko u metodologiji i načinu postavljanja pitanja. Za filozofsku estetiku (a uostalom i za svaku drugu filozofsku disciplinu) možemo reći da je ključno ono što za naučnu estetku nije, niti ikada može biti – specifičan filozofski interes koji zahteva odgovore o onome načelnom, o onome što uliva strah i nesigurnost u sve sigurnosti koje empirijske nauke pokušavaju da ustanove. Filozoski interes tiče se celine i on podrazumeva izvestan odnos, kako sa svetom, tako i sa nama samima, i podrazumeva borbu između prvih načela sa jedne strane, i ljudskih saznajnih sposobnosti, sa druge.
O filozofskoj estetici možemo govoriti u širem i u užem smislu.
U širem smislu, ono što je i danas za estetiku interesantno (pitanja o umetnosti i lepom, ili, drugačije, o nekavom estetskom iskustvu uopšte) možemo da pronađemo na samom početku Zapadne filozofije, kod Pitagore, Platona, Aristotela, Plotina i mnogih drugih srednjevekovnih i modernih pokušaja, pa sve do savremene estetike.
U užem smislu, o estetici govorimo kao o filozofskoj disciplini, koju je u svojoj knjizi „Meditacije o prvim uzrocima pesništva“ 1735. godine, koristeći grčki termin aisthesis, imenovao A. Baumgarten. On je značajan i zbog toga što je sjedinio osnovne problemske komplekse svake filozofske estetike i na taj način uputio na tri osnovna moguća pristupa u tumačenju značenja pojma filozofske estetike uopšte. On je prepleo teoriju lepog, teoriju umetnosti i teoriju čulnih opažaja.
Sledeći Baumgartena, možemo da kažemo sledeće o filozofskoj estetici – ona je filozofskim interesom vođeno ispitivanje tri osnovna problemska kompleksa: problematike lepog, problematike umetnosti i problematike čulnosti (u širokom značenju koje uključuje čulno opažanje, oset, osećaje, sferu afektivnosti i emocionalnosti i slično). Ta tri problemska kompleksa dovode do tri najpoznatije tradicionalne definicije estetike koje glase: 1) Estetika je teorija čulnog opažaja (Baumgarten); 2) Estetika je teorija lepog (Kant) i 3) Estetika je teorija umetnosti (Hegel).
1) Baumgarten određuje estetiku u analogiji sa logikom, tvrdeći da mora postojati princip i u onome što je čulno saznanje. Logika se tiče zakona mišljenja i saznanja (gnoseologija superior), dok se estetika tiče zakona čulnosti, odnosno čulnog saznanja (gnoseologija inferior). Cilj njegove estetike nije samo istraživanje čulnog saznanja, već savršenstvo čulnog saznanja. Pojmom savršenstva mišljeno je ono što je lepo, dok je putem nesavršenstva mišljeno ono što je ružno. Ovakvo ispitivanje ljudskog postupanja ima u sebi mogućnost usavršavanja i moguće da je posmatrati sa subjektivne i sa objektivne strane. U prvom slučaju, govorimo o sposobnosti subjekta da da senzitivno saznaje i prisvaja svet. U drugom slučaju, savršenstvo se tiče i objektivne strane saznanja, odnosno ona je zahtev za najvećom mogućom jasnoćom koju možemo dostići u predstavljanju nekog predmeta. Pritom, predmet se ne određuje s obzirom na njegova objektivna obeležja, već s obzirom na individualno sakupljena obeležja, u manjem ili većem obimu, odnosno nejasnijem i jasnijem predstavljanju. Savršenstvo takvog saznanja realizuje se u umetnosti, pre svega poeziji. Umetnost je, dakle, odlikovano područje gde se realizuje savršenstvo čulnog saznanja (to jest lepota).
2) Baumgartenovo značenje pojma estetike odgovara značenju pojma transcedentalne estetike u Kantovoj filozofiji. Kant estetiku želi da razvije ne samo kao teoriju saznanja, već i kao teoriju našeg reagovanja i prosuđivanja predmeta s obzirom na osećaj zadovoljstva i nezadovoljstva. U procesu prosuđivanja lepog predmeta, naše saznajne moći stupaju u izvesnu formu saznanja, gde izgleda kao da nešto saznajemo o tom predmetu, mada ne saznajemo ništa. U tom odnosu sa predmetom ne obraćamo pažnju na objektivne kvalitete stvari, već na samu pojavu predmeta, nezainteresovano (bez interesa) i povezujemo tu predstavu predmeta sa osećajem zadovoljstva ili nezadovoljstva. Do čiste klase estetskih sudova dolazimo bez patološke ili intelektualne povezanosti sa predmetom, već iz čistog razmišljanja o tom predmetu. Estetika za Kanta više nije nauka o opažanju uopšte, već nauka koja se bavi načinom reagovanja na ono što nazivamo lepim.
3) Hegel smatra da da priroda i prirodno lepo ne bi trebalo da budu predmet estetike, jer smo tu bez merila. Predmet estetike je lepa umetnost, to jest umetnički lepo. Hegelova predavanja iz estetike slovila su filozofija umetnosti. Hegel tvrdi da je za razumevanje lepote potrebno razumeti umetnost.

Iako je za estetski doživljaj čulno opažanje često ključno, Baumgartenova definicija estetike je sa jedne strane preširoka, jer nije svako čulno opažanje estetsko, a sa druge strane je preuska, jer bi estetika trebalo da obuvata i više od onoga što pripada čulnom opažanju. Dok čitamo neko književno delo na primer, u njemu primećujemo i napetost i dramu i neke druge osobine, a sigurno je da za to nije odgovoran sluh ili vid ili drugo čulo. Ukoliko govorimo o estetici kao o teoriji umetnosti, možemo reći da ne potiče svaki estetski doživljaj iz našeg odnosa sa nekim umetničkim delom, već takvo iskustvo mogu imati i ulaskom u neki lepi enterijer, ili posredstvom prirodnih stvari i događaja. Zbog toga, deluje da je i definicija estetike kao teorije umetnosti suviše uska. Definisanje estetike kao teorije lepog možemo prigovoriti da nisu sva umetnička dela lepa, tako da lepota ne pokriva čitavo područje umetnosti i dodatno, teorija umetnosti se odnosi samo na mali deo teorije lepog, jer njoj pripada i nešto što nema veze sa lepotom (na primer problemi citiranja, autentičnosti, kopije i slično). Takođe, lepota i ružnoća nisu jedine estetske kategorije, odnosno razne druge estetske osobine predmeta mogu da nas dotaknu i izazovu estetski osećaj. Određenje estetike kao teorije lepote takođe je preusko.
U skladu sa izrečenim, definicija estetike mogla bi da glasi ovako: Estetika je teorija čulnog iskustva, estetskih predmeta i estetskih osobina