Evropski parlament

EVROPSKI PARLAMENT
Evropski parlament (EP) je jedina neposredno birana, parlamentarna institucija Evropske unije. Zajedno sa Savetom Evropske unije, on čini dvodomnu zakonodavnu granu institucija Unije i opisivan je kao jedno od najmoćnijih zakonodavnih tela na svetu. Parlament i Savet čine najviše zakonodavno telo unutar Unije. Međutim, njihove moći su ograničene na ovlašćenja koja su zemlje članice prenele na Evropsku zajednicu. Stoga Parlament ima malo uticaja na oblasti politike koje su zemlje članice zadržale, ili su unutar druga dva od tri stuba Evropske unije. Za razliku od većine nacionalnih parlamenata, Evropski parlament nema pravo zakonodavne inicijative, i iako je on „prva institucija“ Evropske unije (koja se prva navodi u Ugovorima i ima ceremonijalno prvenstvo nad svim moćima na evropskom nivou), Savet ima veće moći u oblastima zakonodavstva u kojima se ne primenjuje procedura koodlučivanja (sa jednakim pravima izmena i odbacivanja).

Od 1970. godine, Evropski parlament, zajedno sa Savetom, ima kontrolu nad budžetom EU, i na kraju procedure, usvaja budžet u celini. Parlament takođe vrši demokratski nadzor nad Evropskom komisijom, uključujući i pravo veta nad postavljenjem Predsednika i celokupnog sastava Komisije, kao i pravo izglasavanja nepoverenja Komisiji. EP praktikuje i politički nadzor nad svim drugim institucijama Unije.
Parlament čini 785 članova Evropskog parlamenta, koji predstavljaju drugo po veličini demokratsko biračko telo na svetu (nakon Indije) i, sa 342 miliona građana sa biračkim pravom, najveće nadnacionalno biračko telo u istoriji. Parlament se bira na neposrednim izborima sa univerzalnim biračkim pravom, svakih pet godina od 1979. Izbori za Evropski parlament održavaju se u svakoj državi članici posebno, nezavisno (mada ponekad istovremeno) od nacionalnih ili lokalnih izbora. U Parlamentu su predstavnici više velikih sveevropskih političkih grupacija, kao i najvažnijih političkih stranaka zemalja članica.
Sedište Evropskog Parlamenta je u Strazburu, gde se i održavaju redovne mesečne plenarne, glasačke, četvorodnevne sednice, kako je propisano protokolom u Amsterdamskom ugovoru. Iz praktičnih razloga, međutim, tokom većeg dela meseca, pripremne zakonodavne radnje, sednice odbora, i dodatne plenarne sednice se održavaju u Briselu, gde su locirane i ostale institucije Unije.
Sekretarijat Evropskog parlamenta, koji upošljava najveći deo osoblja, nalazi se u Luksemburgu. Cena održavanja dva sedišta, i čestog seljenja svih članova EP i osoblja od jednog do drugog brine brojne posmatrače. Evropski parlament je nekoliko puta zahtevao pravo da sam odredi mesto zasedanja i eliminiše sistem sa dva sedišta, ali su evropske vlade to pravo zadržale za sebe.

 
ISTORIJA
Evropski parlament, kao i druge institucije današnje EU, nije bio oformljen u današnjem obliku kada se prvi put sastao 10. septembra 1952. Jedna od najstarijih zajedničkih institucija, Parlament je započeo kao „Zajednička skupština“ Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ). Bila je ovo konsultativna skupština 78 parlamentaraca delegiranih iz redova nacionalnih parlamenata zemalja članica (vidi dvojni mandat), bez zakonodavnih ovlašćenja. Razvoj Parlamenta od njegovog osnivanja svedoči o evoluciji struktura Unije bez jednog jasnog „vrhovnog plana“. Neki, poput Toma Rida iz Vašington posta, rekli su Uniji da „niko ne bi namerno osmislio vladu tako složenu i prekomernu kakva je EU“. I sama činjenica da Parlament ima dva sedišta, koja su menjana nekoliko puta, jeste ishod raznih dogovora ili odsustva dogovora