ekonomisti   znali   da   država   svojom   fiskalnom   politikom   odlučuje   koliko   će   društvene
proizvodnje razdeliti između zajedničke i privatne potrošnje i kako teret plaćanja treba
razdeliti između stanovništva. Izdaci države se javljaju u dva različita oblika, gde prvi
predstavlja   kupovinu   države,   a   drugi   oblik   oporezivanje.   Fiskalna   politika   se   može
zajednički   upotrebljavati   sa   monetarnom   politikom   koja   se   u   pokušaju   stabilizacije
privrede koristi instrumentima kao što je ponuda novca i kamatne stope.

Ukratko rečeno (kasnije će biti detaljnije objašnjeno) fiskalna harmonizacija

Evropske unije je neophodna kako bi ona postala konkurentija i efikasnija. Proces poreske
harmonizacije   obuhvata   segmente   harmonizacije   u   domenu   posrednih   i   neposrednih
poreza, ali i u domenu eliminisanja dvostrukog oporezivanja i harmonizaciju u domenu
saradnje   poreskih   službi   zemalja   članica.   Usvajanjem   Rimskog   ugovora   je   u   okviru
Ekonomske zajednice započet proces poreske harmonizacije gde je zabranjena bilo kakav
vid   diskriminacije   koja   bi   dala   prednost   domaćem   proizvodu   nad   proizvodima   država
članica i gde se jasno i javno poziva na harmonizaciju kako bi unutrašnje tržište nesmetano
funkcionisalo.

Evropska unija postoji skoro pola veka, a može se za sada sa sigurnošću reći da se

jedino   porez   na   promet   može   smatrati   harmonizovanim,   dok   se   za   ostale   poreze
harmonizacija   mora   tek   početi   eifkasno   sprovoditi.   Veoma   malo   je   urađeno   na
harmonizovanju neposrednih poreskih oblika posebno, ali i na saradnji poreskih službi, što
potvrđuju  i sve češći  sukobi  između  poreskih  službi u  pojedinim  zemljama članicama
Evropske unije.

1.1. FISKALNA INTEGRACIJA

Evropski integrativni procesi su se razvijali primarno kao ekonomsko integrativni

procesi, prošavši mnoge faze razvoja, od carinske unije, preko zajedničkog do jedinstvenog
tržišta, a koji su kulminirali uvođenjem jedinstvene valute – evra 1. januara 1999. godine
od strane 12 zemalja članica Evropske unije, uporedo stvarajući ekonomsku i monetarnu
uniju. Paralelno sa procesom produbljivanja ekonomskih integrativnih procesa, odvijalo se
i geografsko širenje, tako da danas Evropsku uniju čini 28 zemalja, od početnih šest
(Nemačka, Italija, Francuska i zemlje Beneluksa) koje su je osnovale 1957. godine
Rimskim ugovorom. Evropski integrativni procesi su dali odgovor savremenim procesima
globalizacije, ukidanjem nacionalnih granica i stvaranjem uslova za slobodan protok ljudi,
robe, usluga i kapitala. Upravo to veliko unutrašnje tržište, prostor bez državnih granica i
ograničenja u slobodnom kretanju čini ekonomsku osnovu i suštinu Evropske unije.

Različite prepreke stoje na putu ka ostvarivanju osnovnih sloboda Evropske unije, a

jedna   od   najbitnijih   jesu   fiskalne   prepreke   između   pojedinih   država   članica,   država
pretendenata i država kandidata, s obzirom na jedinstveno tržište. Kako bi se one otklonile,
neophodno   je   eliminisati   razlike   u   fiskalnim   sistemima   država   članica.   Te   prepreke
ometaju obavljanje međunarodnih poslovnih aktivnosti na jedinstvenom tržištu Evropske
unije,   a   osim   toga   narušavaju   i   osnovne   slobode   koje   su   predviđene   Osnivačkim
ugovorom. Osim toga, one dovode do fiskalno izazvanih distorzija, smanjuju efikasnu
alokaciju   resursa   što   rezultira   fragmentacijom   tržišta   i   različitim   oblicima   ekonomske
neefikasnoti.

„Pod fiskalnom integracijom u EU, dakle, podrazumeva se proces smanjivanja

razlika u elementima pojedinih poreza, kao i približavanje fiskalnih sistema država-članica
EU, čime se otklanjaju poreski izazvane prepreke slobodnom kretanju faktora proizvodnje
u funkciji ostvarivanja osnovnih ciljeva jedinstvenog tržišta.“

Fiskalna integracija

predstavlja jedno od najkontraverznijih i najaktuelnijih pitanja daljeg toka, karaktera i
suštine evropskih integracionih procesa. Pitanje izbora putem fiskalne integracije
podrazumeva odabir jedan od dva puta :



regulatorni princip : podrazumeva fiskalnu harmonizaciju



neoliberalni princip : promoviše fiskalnu konkurenciju (koja će na duži rok dovesti
spontano i do fiskalne harmonizacije)

Izbor načina fiskalne integracije ima značajne posledice na ukupnu ekonomsku politiku,
socijalnu politiku, kao i na ukupne odnose država članica i država kandidata. Gledajući
unazad, poslednjih godina se javlja sve veća potreba za fiskalnom integracijom.

Pre svega, zbog rasta obavljanja spoljnotrgovinske razmene. Naime, obavljanje

usluga i finansijskih transakcija je u sve većem porastu, koji se beleži kako u fizičkom,
tako   i   u   vrednosnom   obliku.   Usled   sve   većeg   dejstva   globalizacije,   dolazi   do
nezabeleženog rasta mobilnosti roba, usluga, kapitala, tehnologije, a pogotovo ljudi. Ovom
trendu doprinose i sva veća ukidanja nacionalnih ograničenja, ali isto tako i rapidni razvoj
integrativnih   i   globalizacionih   procesa   na   jedinstvenom   ekonomskom   području   država
članica Evropske unije, na kome se javlja sve veći broj multinacionalnih kompanija. Kako
živimo   u   eri   informacionih   tehnologija,   sve   veći   razvoj   savremenih   komunikacionih   i
internet  tehnologija je ostavio  traga i  na  ovom polju.  Naime,  njihov  intenzivni  razvoj
podstiče   brže   zaključivanje   i   finansijsko   perfektuiranje   međunarodnih   ekonomskih
transakcija, a osim toga povećavaju i mogućnost međunarodne poreske evazije.

1.2. FISKALNA HARMONIZACIJA

U zemljama članicama Evropske unije postoji lepeza različitih instrumenata

fiskalne integracije, a fiskalna harmonizacija jeste jedna od njih. Fiskalna harmonizacija
predstavlja jedan od mogućih odgovora na izazove pred kojima se nalazi Evropska unija.
Harmonizacija se može upotrebiti u kontekstu jedinstva, povezivanja i zajednice. Sam
problem   harmonizacije   predstavlja   povezanost   sa   mogućim   rešavanjem   brojnih   i
raznovrsnih   praktičnih   problema,   između   različitih   fiskalnih   sistema.   Harmonizacija   je
termin   koji   upućuje   i   koja   podrazumeva   usklađivanje   fiskalnih   sistema.   Ono   ne
podrazumeva   brisanje   razlika   u   fiskalnim   sistemima,   niti   ostvarivanje   identičnih   mera
fiskalne politike, nego se traži da propisi budu usklađeni, tako da celokupni fiskalni sistem
ne predstavlja kočnicu, nego naprotiv, podsticaj za jače ostvarivanje ciljeva integracije i
omogućavanje slobodnog kretanja robe, usluge, ljudi i kapitala.

Fiskalna harmonizacija predstavlja najradikalniju formu fiskalne integracije.

„Fiskalna harmonizacija predstavlja proces normativnog usklađivanja elemenata pojedinih
poreza između država članica EU na nadnacionalnom (komunitarnom) nivou, s ciljem
eliminisanja ili smanjenja poreski izazvanih distorzija do kojih dolazi zbog prekograničnih
ekonomskih aktivnosti na teritoriji EU.“

Što znači, ona podrazumeva prihvatanje

zajedničkih pravila koji eliminišu nacionalne razlike u raznim poreskim pitanjima. Osim

Jovanović A., „

Fiskalna harmonizacija u Evropskoj uniji“,

Ekonomika – SVEN, Niš, 2008., str. 18.

Isto, str. 22.

Isto, str. 24.