УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ СА СЕДИШТЕМ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КАТЕДРА ЗА ПСИХОЛОГИЈУ
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Психологија
Тема: Фројдова психоанализа
Ментор: Студент:
Проф. др Мила Алечковић Николић Александар Пупић 316/14
Косовка Митровица, фебруар 2017.
4
Фројдова биографија
Сигмунд Фројд ( 1856.-1939.) био је прворођено дете у бечкој породици у којој су
били још два сина и пет ћерки. Његов отац, попут многих породица у то време био је веома
ауторитативан. Како би се разумео настанак Фројдове теорије, важно је размотрити порекло
његове породице.
Иако је Фројдова породица била сиромашна и били су присиљени на веома оскудан
живот, његови родитлеји предузели су све како би подстицали његове интелектуалне
капацитете. Он је имао много интересовања, али његове могућности избора биле су
ограничене због његовог јеврејског порекла. Коначно се определио за медицину. Само
четири године након дипломирања на Бечком универзитету, са својих 26 година, на истом
месту добио је престижан положај предавача.
1883. године, ступа у психијатријску службу. Задужен за студију о кокаину, открива,
1884, његове аналгетске одлике, предосећа његова анастезиолошка својства и тестира га на
себи. Фројд себи ствара клијентелу међу "нервно оболелима", већином од хистерије, које
лечи, као што се у то време обично чинило, електротерапијом и хипнозом.
Фројд је већи део свог живота посветио обликовању и проширивању своје теорије о
психоанализи. Занимљиво је да најкреативнија фаза његовог живота одговара периоду када
је и сам имао озбиљне емоционалне тешкоће.
У својим раним 40-тим годинама имао је бројне психосоматске поремећаје, изразите
страхове од смрти и друге фобије. У то време Фројд се посветио тешком задатку
самоанализе. Истражујући значење својих снова, дошао је до увида у динамику развоја
личности. Прво је испитивао успомене из свог детињства и открио интензивно
непријатељство које је осећао према оцу. Сећао се својих детињих сексуалних осећања
према мајци која је била привлачна, пуна љубави и заштитнички настројена. Потом је на
5
клинички начин обликовао своју теорију, опажајући пацијенте током прераде њихових
личних тешкоћа у анализи.
Током истраживања проблема хистерије коме се посветио заједно са Јозефом
Бројером, произашла је њихова заједничка књига “Студије на подручју хистерије“ у којој
постављају хипотезу да симптоми хистерије произлазе из потиснутих сећања и трауматских
догађаја. Ту већ налазимо основне принципе психоанализе, појмове несвесног,
супституције, негације, одбацивања. онога шти ће се касније звати психоаналитичка
теорија. Недуго након објављивања књиге (1895.), из јавности непознатих разлога, Фројд и
Бројер прекидају сарадњу.
Фројд није подносио колеге који су се одвојили од његове психоаналитичке
доктрине. Настојао је да сачува контролу над својим покретом избацујући из њега све оне
који су се усудили да изразе своје неслагање. На пример, Карл Јунг и Алфред Адлер блиско
су сарађивали са Фројдом, али сваки од њих је основао своју терапијску школу, након
неслагања са Фројдом око теоријских и клиничких питања.
Фројд је био веома креативан и продуктиван, често је радио и по 18 сати дневно.
Његови сабрани радови објављени су у 24 књиге. Фројдова продуктивност била је тако
висока све до његове позне доби, када је оболео од карцинома усне дупље. Током последње
две деценије свог живота, Фројд је био 33 пута оперисан. Умро је у Лондону 1939. године.
Као зачетник психоанализе, Фројд се потврдио као интелектуални великан. Створио
је сасвим нове технике за разумевање људског понашања и досада најобухватнију теорију
личности и психотерапије.
Сам Фројд је психоанализу као метод лечења ниже вредновао у односу на значаја тог
метода као извора научног значаја. Он је такође сматрао своје учење као једно од три велике
увреде нанете људском нарцизму: Коперникова - рушење уверења да је Земља центар
универзума, Дарвинова - да је човек животињског порекла, Фројдова - посматрање
човековог понашања као управљаног од стране несвесних сила, над којима се нема
контрола, и бацања у сенку човека као разумно биће.
7
У својим радовима о психологији личности Фројд је пре свега желео да опише
простор (топос) који је одговоран за човеково психичко функционисање. Његова основа
идеја је да свест не господари свим душевним збивањима, већ неким од њих управља
несвесно. Првобитно је, дакле, Фројд предложио тополошки модел, који се заснивао на
подели менталног апарата на три система: несвесно, предсвесно и свесно. Врло брзо је
уочио да је тополошки модел мањкав у оцртавању људске личности, и почео да гради
обухватније гледиште које је мање описивало простор, а више учеснике душевног живота
који на различите начине настањују простор душе и ступају у сложене односе. Реч је о
Фројдовом структуралном моделу и инстанцама личности – Ид, Его и Суперего.
Ид (Оно)
Ид, или Оно, представља најстарију инстанцу личности и представља онај садржај
склопа личности са којим се особа рађа да би се из њега издвојило, у еволуционом смислу
млађе Ја, Его, а тек касније и Суперего... Ид је резервоар душевне енергије који испоручује
снагу потребну за деловање друга два система.
Ид функционише по принципу пријатности. Не толерише пораст енергије који се
доживљава као нелагодно стање напетости. Када год је степен напетости у организму
повишен, било као резултат спољашњег или унутрашњег раздражења, оно делује тако да
одмах празни напетост и враћа организам напетости на низак ниво енергије.
Да би остварило свој циљ тј. избегло бол и стекло пријатност Ид располаже са два
процеса. Први су рефлексне радње које су урођене и аутоматске реакције, као што је кијање
на пример, оне истог трена смањују напетост. Организам располаже бројним рефлексима
како би савладао једноставније облике раздражења. Други начин стицања пријатности и
избегавања бола је кроз примарне процесе који подразумевају отклањање напетости кроз
образовање представе објекта који ће уклонити напетост.. На пример, примарни процес
снабдева гладну особу менталном сликом хране. Најбољи пример за примарни пороцес код
нормалних људи је сан за који је Фројд веровао да представља испуњење или покушај
испуњења жеља.
