Igre za decu predškolskog uzrasta

1.1 Teorijski aspekti igre
U literaturi često nailazimo na konstataciju da igra predstavlja specifičan način učenja predškolskog deteta. U ovakvim stavovima autori idu toliko daleko da igru porede sa naučnim istraživanjem, za koje smatraju da predstavlja njen produžetak u zrelom dobu (Fagen, 1976; Lorayone, 2004; Pickering, 1971). Ovakvu tvrdnju potkrepljuju činjenicama da deca u igri eksperimentišu, postavljaju i rešavaju probleme na specifičan, svrsishodan i sebi svojstven način. Time se dečija latentna iskustva sistematizuju i prerastaju u sređeno znanje.
Ističe se da je kroz igru moguće transformisati različite obrasce dečijeg ponašanja i podsticati nove modele, što doprinosi daljem razvoju potencijala. Svojim izuzetnim formativnim mogućnostima igra podstiče razvoj dečijih sposobnosti i stvara preduslove za njihovo usložnjavanje na starijim uzrastima. Dok se igra, dete istražuje svet oko sebe i sopstvene mogućnosti, pronalazi i izmišlja nove mogućnosti delovanja u različitim situacijama. Na takav način, kao što ističe Šato, ono se „priprema za znatno kasniju praktičnu aktivnost, vežbajući nove funkcije koje se sukcesivno pojavljuju u toku razvoja“ (prema: Kamenov, 1989: 67).
Igra određenim materijalima detetu pomaže da se kasnije bolje snalazi u rešavanju sličnih problema. Razvijajući posebne veštine i načine ponašanja, dete u igri stiče iskustva, otkriva, uči i stvara. Ukazujući na značaj igre za razvoj dečijih sposobnosti, Valon (Wallon, 1959) naglašava da je svaka razvojna faza kod deteta obeležena »eksplozijom aktivnosti«, u kojima dete isprobava sve mogućnosti određene funkcije i na takav način usložnjava svoje sposobnosti.
Igrom se vežbaju sposobnosti opažanja, uviđanja, klasifikovanja, pamćenja i druge. Veliki broj činjenica koje saznaje, dete povezuje i integriše u sopstvene misaone celine. Uči se da deluje u određenoj misaonoj situaciji, što u izvesnom smislu određuje i često uslovljava promenu u njegovom ponašanju. Tako dolazi do simboličke transformacije stečenog iskustva, što bitno uslovljava razvoj deteta.
Učenje kroz igru podrazumeva izmišljanje, pronalaženje i istraživanje, pri čemu ono slobodno stvara situaciju koja je pod njegovom kontrolom, koju ono u potpunosti razume i u njoj se oseća sigurno. Ovako određen eksplorativni karakter dečije igre pomaže detetu da uobličeno iskustvo kojim raspolaže pretvori u saznanje. Asimilacija dečijeg iskustva u ličnu sliku sveta predstavlja pripremu deteta za njegovu kasniju akomodaciju na taj svet (Pijaže i Inhelder, 1978).
Piter Grej, razvojni psiholog sa Bostonskog koledža, smatra da je igra ključna za prevazilaženje urođenih nagona ka agresiji i dominaciji. Kao i da su, zahvaljujući igri koja dovodi do uzajamne saradnje, prvobitna društva uspela da opstanu. On objašnjava: „Igra i humor nisu bili samo način da život bude zabavniji, već sredstva za održavanje društva i promovisanje međusobne jednakosti, deljenja i miroljubivosti. To su poznate odlike društava lovaca sakupljača, od kojih je zavisio njihov opstanak“.