Odlomak

UVOD

Postoji mnogo mitova o izuzetno posebnim osobama, a ta se posebnost povezivala s natprirodnim silama ili s ludošću. J. W. Goethe je govorio o poetama kao o jednostavnoj božanskoj deci. Reč „božansko” vrlo često se davala umetnicima, a Aristotel je isticao da ne postoji genijalnost bez ludosti. B. Pascal naglašavao je da genijalnost graniči s ludošću, a ludost je toliko raširena među genijalnim ljudima da čovek „zdrava razuma” postaje upravo nenormalan među genijalcima. Dakle, različiti su stavovi o darovitoj i kreativnoj deci, te ti pojmovi još uvek egzistiraju u stereotipima kao što su: biti nadaren znači biti čudan, socijalno neadekvatan, loše adaptiran. Takve stavove neretko ne možemo izbeći ni u školama.

Darovito dete je dete koje ima iznadprosečne sposobnosti i specifične osobine ličnosti. Važnu ulogu u rastu i razvoju darovite dece imaju roditelji, odnosno porodica darovitog deteta. Različito od nekih shvatanja, darovita deca mogu biti rođena u svim porodicama, bez obzira na nivo obrazovanja roditelja, socioekonomski status, (ne)nadarenost roditelja i slično. Ističe se potreba da roditelji pruže poticajno, stimulativno, obogaćeno okruženje svome detetu kako bi razvilo svoje potencijale, ali i pozitivne osobine ličnost, sliku o sebi, samopoštovanje. Darovito dete ima specifične karakteristike i osobine i zbog toga delovanje roditelja može biti izuzetno teško i zahtevno.

Ozbiljan problem u vezi s darovitima jeste kako ih prepoznati, kako raditi sa njima u porodici, odnosno, kakav roditelj radi sa (darovitom) decom. Logično je da nadaren roditelj može prepoznati i podsticati darovito dete, kao i obratno, nenadaren roditelj ne može prepoznati darovito dete. Osim toga, „šablonizirani roditelj“ ne uspeva kreirati „individualizirano-nadareni obrazovno-didaktički pristup“ koji bi zadovoljio i potencirao razvoj otkrivenih i latentnih potencijala darovitog deteta.

Opravdano je upitati se zašto mnoga darovita deca ne uspevaju razviti svoje potencijale? Odgovore je moguće potražiti u činjenici da ne postoji dovoljna briga ne samo u porodici, nego i u školi koju možemo smatrati izvorom nedovoljne brige i nasilja nad decom, gušenja slobode, sigurnosti i prava na posebnost. Emocionalna neosetljivost i izostanak tolerancije, autoritarna praksa, te niz kazni, vidljivih ili nevidljivih, koje se u porodici i školi primenjuju važni su razlozi zašto se brojna deca osećaju loše, pokazuju strah od roditelja i učitelja. S pravom možemo reći da su mnoge porodice ili škole „opasne“ upravo s obzirom na posledice koje nastaju usled emocionalne neosetljivosti za različite probleme i potrebe (darovite) dece.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Obrazovanje

Više u Psihologija

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese