Instrumenti međunarodnog platnog prometa

Sažetak:

U izvršenju spoljnotrgovinskih plaćanja  postoje  mogućnosti upotrebe širokog spektra instrumenata. Svaki od njih ima svoje specifičnosti na koje ćemo ukazati. Ubedljivo najviše korišćeni instrument međunarodnih   plaćanja   je   dokumentarni   akreditiv.   Pored   akreditiva   i „tradicionalniih“ instrumenata plaćanja – čeka i menice, u spoljnotrgo- vinskom poslu postoji i mogućnost plaćanja bankarskim doznakama, što se uglavnom koristi za avansna plaćanja (plaćanja unapred, pre prijema robe), što nosi određene rizike za kupca. Postoji i mogućnosti dokumentarne naplate – tzv. dokumentarni inkaso. Kod tog instrumenta je  obnut red poteza od doznačavanja sredstava unapred. To nosi rizik za prodavca koji šalje robu unapred, a posebno šalje dokumenta na naplatu, a ona se naplate kada se kupac saglasi. Instrumenti platnog prometa su predmet ovog rada.
Ključne reči: instrumenti međunarodnog platnog prometa, međunarodne banke

UVOD

Instrumentima međunarodnog platnog prometa moraju se u isto vreme zaštititi interesi i prodavaca i kupaca iz različitih zemalja. Uloga međunarodnog bankarstva u međunarodnom platnom prometu je nezaobilazna jer se svi poslovi odvijaju preko ovlašćenih banaka i/ili njihovih inokorespodentnih banaka – kontokorenata kod kojih banke imaju otvorene račune.
Nacionalni novac se u platnom prometu javlja u dva oblika: kao valute i kao devize. Tačnije, sredstva kojima se vrše međunarodna plaćanja javljaju se u vidu valuta (stranog efektivnog novca),  deviza   (kratkoročnih   potraživanja   u  stranoj   valuti)  i  plemenitim metalima (danas najčešće zlatu, mada je u prošlosti srebro najpre bilo najviše korišćen plameniti metal kojim su vršena međunarodna plaćanja). Srebro i zlato vršili su funkciju univerzalnih mera vrednosti i svetskog novca sve dok sa razvitkom kapitalističkog načina proizvodnje i razvitkom međunarodne trgovine nije došlo do razvoja menica. Izvoznik je prilikom međunarodne trgovine robe vukao menicu na stranog uvoznika tako što bi je akceptirao, a mogao je da je eskontuje („proda“ pre roka dospeća) kod banke u svojoj zemlji i tako i pre isteka dođe do likvidnih sredstava u svojoj nacionalnoj valuti. Budući da ponekad taj način plaćanja nije bio u potpunosti siguran jer banke nisu dovoljno poznavale svoje dužnike, one  nisu  uvek  eskontovale menice po istoj eskontnoj stopi. Tako su se pojedine najjače banke počele da se bave akceptnim bankarskim poslovima tako što su akceptirale menice umesto uvoznika, uz  naplatu  određene provizije. Tako je međunarodni platni promet započeo da se koncentriše u rukama specijalizovanih banaka koje su počele da uvode ekonomičniji način plaćanja koristeće pri tome čekove, akreditive itd. Na taj način su potraživanja domaćih banaka prema inostranstvu  (devize)  postale  glavno  sredstvo  pri  realizovanju
međunarodnih plaćanja1.