Prof. dr Nada Korać

RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

Izabrane teme za studente pedagoškog fakulteta

PSIHIČKI RAZVOJ U DETINJISTVU I MLADOSTI

UVODNA RAZMATRANJA

Pojam razvoja u psihologiji

Da bismo definisali razvoj, moramo da definišemo ono što je u osnovi razvoja. O

razvoju saznajemo na osnovu

promena.

Promene su rezultat razvoja, a nas interesuje šta

je u osnovi tih promena. Moramo razlikovati razvojne promene od svih drugih vrsta
promena. Pojam razvoja je širi od pojma razvojnih promena jer u sebe uključuje dve vrste
promena:

razvojne promene

promene nastale rastom.

Rast

podrazumeva promene kvantiteta bez promene strukture (npr. rast kose).

Ove promene su kontinuirane, dok su razvojne promene diskontinuirane (skokovite) i
kvalitativne.

Razvojne promene

podrazumevaju:

Kvalitativnost

(podrazumeva diskontinuitet, skokovitost)

Razvoj se odvija kroz različite stadijume koji pripremaju jedan drugi, ali se kvalitativno
razlikuju.
2.

Ireverzibilnost

(nepovratnost)

Razvojne promene su samo one koje su nepovratne (npr. pubertetske promene, bore).
Karakteristika živog sistema je da u toku svojih razmena sa sredinom može da se menja i
prolazi kroz ireverzibilne promene, a da se pri tom ne raspadne (otvoren sistem, za
razliku od npr. mašine – zatvorenog sistema – kod koje ireverzibilne promene
prouzrokuju kvarove).
3.

Kumulativnost

(nagomilavanje)

Kvalitativne promene (skokovite) javljaju se kao rezultat nagomilavanja, generacije
promena, s tim da u slučaju razvojne promene dolazi do kvalitativnog skoka u odnosu na
promene koje su je pripremile. Može se zaključiti, dakle, da se pojam razvoja odnosi
samo na razvoj živog sistema (organizam i psihički sistem kao njegov podsistem).

Literatura:

Matejić, Z. Prilog naučnom zasnivanju pojma razvoja u psihologiji,

Psihologija,

1976, 1-2, str. 117-123.

Langer, Dž.

Teorije psihičkog razvoja,

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981, str. 11-24.

Pitanje usmerenosti i činioci razvoja: teorijski pristupi

Teorije razvoja razlikuju se, između ostalog, i po tome kako tretiraju pitanje

usmerenosti razvoja – jedan od fundamentalnih problema razvojne psihologije. Još ne
postoji opšta teorija razvoja koja bi objasnila razvoj jedinke kao celine. Teorije se po
pravilu bave jednim aspektom razvoja, npr. ličnošću (Frojd) ili intelektualnim razvojem
(Pijaže).

Po Frojdovoj (

Sigmund Freud

, 1856 - 1939

)

psihoanalitičkoj teoriji

, ličnost

prolazi kroz niz faza i, kao rezultat toga, dolazi do stadijuma zrelosti. Ako se psihička
energija veže (fiksira) za probleme karakteristične za određenu fazu, odrasla ličnost je
nezrela, tj. neurotična ličnost. Normalni razvoj, s druge strane, rezultira zrelom,
uravnoteženom ličnošću.

kategorije "okruglo", "uglasto", itd.), u koju može da se uključi (asimiluje) to
saznanje.
b)

Logičko-matematičko iskustvo,

za razliku od fizičkog, rezultira u saznanju

odnosa između predmeta (npr. dete broji deset kamenčića s leva na desno, pa s
desna na levo, zatim ih postavlja u krug i opet broji, da bi konačno formiralo
pojam broja 10). Logičko-matematičko iskustvo, dakle, prevazilazi saznanje
fizičkih svojstava predmeta. Saznanje nastalo na osnovu ove vrste iskustva je

konstrukcija mišljenja,

ono je posredovano mišljenjem (složenom intelektualnom

aktivnošću).
c) Prenošenje iskustva sredine u kojoj dete živi zove se

socijalna transmisija.

Odvija se putem jezika, na dva načina:
– neposredno (usmena objašnjenja, uputstva) – pre svega od strane odraslih,
– posredno (pisani tekstovi) – ovoj kategoriji pripada učenje u užem smislu.

Upravo se činjenica da je Pijaže socijalnoj transmisji kao faktoru (intelektualnog)
razvoja pridavao veoma skroman značaj smatra razlogom zbog koga je često (pogrešno)
smatran za nativistu. Međutim, postoje uporedna istraživanja u jednoj oblasti
intelektualnog razvoja koju je na psihološki “dnevni red” postavio upravo Pijaže (razvoj
tzv.

pojmova konzervacije -

v. deo o razvoju mišljenja), a koja nedvosmisleno ukazuju na

delovanje upravo socijalne transmisije na brzinu razvoja ovih pojmova. Jedno od
najpoznatijih i najstarijih takvih istraživanja izvedeno je davno u Meksiku

, a pokazalo je

da je razvoj nekih od pojmova konzervacije (naročito konzervacija mase) brži kod dece iz
grnčarskih porodica, nego kod one čije se porodice ne bave ovim zanatom (Price-
Williams, Gordon & Ramirez, 1969). U bihejviorističkim terminima ovaj konkretni nalaz
bi se objašnjavao

opservacionim učenjem

, no bez obzira na razlike u terminologiji, ovde

je svakako reč o mehanizmu nekog vida socijalne transmisije. U svakom slučaju, ovo
istraživanje, kao i mnoga druga, ukazuju na značaj delovanja

specifičnog iskustva

karakterističnog za sredinu u kojoj dete živi na njegov razvoj. Uočimo, međutim, da je
ovde reč samo o promeni (ubrzavanju) tempa razvoja, ali ne i o preskakanju ili promeni
redosleda nekih razvojnih faza.

Literatura:

Mekgark, H.

Razvoj i promena.

Nolit, Beograd, 1978. (II poglavlje, Pojam razvoja, str. 20-53)

Pijaže, Ž. i Inhelder, B.

Intelektualni razvoj deteta.

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1978.

(str. 113-117)

Literatura za oblasti:

1. Opšte tendencije u razvoju (str. 48-52)
2. Učenje i sazrevanje kao faktori razvoja (str. 81-86)
nalazi se u udžbeniku Dr Vera Smiljanić:

Razvojna psihologija,

Beograd, DPS.

Price-Williams, D., Grodon, W. & Ramirez, M. (1969) Skill and conservation: a study of pottery-making

children.

Developmental Psychology

, 6,(1), 769.

RAZVOJ PSIHIČKIH FUNKCIJA

Senzomotorni razvoj tokom prve godine života

Posle perioda savršene zaštićenosti unutar majčinog tela, dete se rađa adekvatno

opremljeno za prilagođavanje spoljašnjem svetu. Da bi mu se  u najvećoj mogućoj meri
prilagodilo, međutim, neophodne su godine intenzivne interakcije s tim svetom, kroz koju
će   se  postepeno   realizovati  njegovi  potencijali.   Tokom  prve   godine  života,   razvoj   je
izuzetno   intenzivan   u   fizičkom,   motornom   i   čulnom   domenu.   Ovo,   sa   svoje   strane,
predstavlja   osnovu   za   razvoj   složenijih   psihičkih   funkcija,   čiji   se   temelji   postavljaju
upravo u prvoj godini.

Tokom prve godine, dete sve preciznije opaža pojedinačne osobine predmeta

(oblik, boju, veličinu …), a čulni podaci se postepeno integrišu u celovitije “čulne slike”
kao rezultat uspostavljanja međučulne kooperacije i čulno-motorne koordinacije (o
ovome takođe videti pod naslovom

Razvoj shvatanja prostora, vremena i uzročnosti

ovom   delu   priručnika).   Sredinom   prve   godine   uspostavlja   se   selektivna   pažnja
(usredsređivanje   na   jedan   od   elemenata   nekog   složenijeg   prizora,   uz   zanemarivanje
ostalih,   manje   značajnih),   kao   prvi   korak   u   perceptivnoj   analizi   složenijih   aspekata
realnosti. Sposobnosti takve analize se tokom detinjstva usavršavaju, čemu doprinosi i
razvoj drugih mentalnih funkcija (kognicije, mišljenja, govora).

Krajem prve godine, zahvaljujući svim ovim sposobnostima, kao i razlikovanju

boja i opažanju dubine (videti detaljnije u tekstu

Pazite na vizualni ponor!

u R. Hock,

2004), dete je u stanju da prepoznaje predmete relativno nezavisno od udaljenosti, ugla
posmatranja i osvetljenja. Ovo uspostavljanje

opažajne postojanosti

predmeta predstavlja

vrhunac senzomotornog razvoja u ovom periodu, što sa svoje strane omogućuje i početne
korake u jednom potpunijem poimanju sveta.

Proces uspostavljanja opažajne postojanosti predmeta je senzomotorni fenomen u

pravom smislu reči, jer ključnu ulogu u njemu igraju kako senzorne, tako i motorne
aktivnosti deteta: manipulacija u lokomocija.

Manipulacija

. Novorođeno dete nema sposobnost voljnog, namernog dosezanja i

hvatanja predmeta. Ta sposobnost se razvija postepeno počev od 3. meseca života, kada
se čine prvi, neuspešni pokušaji hvatanja predmeta, što detetu polazi za rukom tek tokom
6. meseca, ali bez opozicije palca (koja se javlja tokom 7. meseca). Krajem prve godine,
dete uspeva da voljno i precizno planira i izvodi pokrete dosezanja i hvatanja, kao i
sistematsko ispitivanje svojstava predmeta (stavljanje u usta, opipavanje, stezanje,
bacanje).

Lokomocija

. Jedino što novorođena beba u motornom pogledu može da izvede je

okretanje i podizanje glave kad leži potrbuške. Krajem prve godine, međutim, deca su po
pravilu u stanju da uspravno hodaju, sama ili uz nečiju pomoć. U međuvremenu, voljna
kontrola delova tela uključenih u lokomociju odvija se u smeru od glave ka donjim
ekstremitetima (

cefalo-kaudalni pravac

), tako da dete prvo može da sedi, pa da stoji, pa

da hoda, i to u sva tri slučaja najpre uz potporu a zatim samostalno. Ovaj redosled je
postojan (nema izuzetaka), a u vezi s njim je zanimljivo pomenuti da puzanje nije
obavezna faza u razvoju uspravnog hoda: mada većina dece puzi neko vreme pre nego što
prohoda, neka deca puze tek pošto prohodaju, a neka deca ne puze nikad. U procesu
prohodavanja je, po svemu sudeći, presudna uloga sazrevanja, a ne učenja (uvežbavanja).
Na ovo ukazuju kako pomenuta postojanost razvojnog reda, tako i uporedni istraživački

Suština ovog pristupa je, dakle, u tome da se, ispitivanjem najrazličitijih ponašanja deteta do tri

godine, pronađu ona koja visoko koreliraju sa postignućem na testovima inteligencije. Takva ponašanja,
međutim, nisu nađena. U osnovi ovih ispitivanja nije ležala nikakva pretpostavka o prirodi tih prvobitnih
ispoljavanja inteligencije.

II pristup:

Na osnovu teorijskih znanja i shvatanja o prirodi inteligencije, traga se za specifičnim

načinima njenog ispoljavanja na najranijim uzrastima.

Glavni predstavnik ovog pristupa je Žan Pijaže. Po njemu, prva ispoljavanja inteligencije javljaju

se na uzrastu od oko 10 meseci. U kojim se ponašanjima ispoljava inteligencija na ovim ranim uzrastima?
U svim onim ponašanjima u kojima dete nedvosmisleno pokazuje da razlikuje sredstvo od cilja. Npr. ako se
dete igra nekom igračkom, i ona mu se uzme iz ruke i stavi na neku podlogu (npr. ćebe) tako da dete ne
može da je dohvati, a dete počne da privlači podlogu (sredstvo) da bi dohvatilo igračku (cilj).  Pre uzrasta
od oko 10 meseci ovakva ponašanja se po pravilu ne javljaju. Treba naglasiti da su ovakva prvobitna
ispoljavanja inteligencije zajednička za ljude i antropoidne (čovekolike) majmune. Pijažeove podatke ove
vrste   je   vrlo   teško   pretočiti   u   mere   koje   bi   zatim   bilo   moguće   porediti   sa   merama   na   testovima   i
izračunavati korelacije, tako da se to u okviru ovog pristupa i ne radi.

U svojoj teoriji, Pijaže pokazuje kako se kasnija ispoljavanja inteligencije (dakle i

ona koja se mogu meriti testovima) nadovezuju na ove prvobitne oblike. Mada svi oblici
ispoljavanja inteligencije (sva inteligentna ponašanja) imaju na svim stupnjevima razvoja
istu

funkciju

(adaptacija), njihova se

struktura

na svakom od stadijuma kvalitativno

menja.

Preobražaj inteligencije

Kako praviti testove inteligencije kad se načini njenog ispoljavanja sa uzrastom

bitno menjaju? Da bi se to pitanje razrešilo, treba da poznajemo statističke i psihološke
veze među njima.

Pijaže smatra da inteligencija prolazi kroz tri razvojna stadijuma:

Senzomotorna inteligencija

(do kraja druge godine)

Period pripreme i organizacije konkretnih operacija

(od kraja druge godine do

puberteta). Prva faza u ovom periodu (priprema, konkretnih operacija) zove se
predoperaciona faza i traje obično do vremena polaska u školu. Sledeća faza –

konkretne operacije – traje do početka puberteta.

Formalne operacije

(od puberteta nadalje)

Svaka faza predstavlja pripremu za sledeću fazu, i sve se međusobno razlikuju po

strukturi. Pijaže je osobenosti ovih faza opisivao formalnim modelima iz logike, za koje
je u dečjem ponašanju pronalazio konkretne manifestacije. Raspravljajući o stadijumima,
on je opisao prirodu zadataka koje dete na svakom nivou može da reši. Pijaže je do svojih
podataka dolazio tzv.

kliničkom metodom,

koja je dobila ovo ime zato što se razlikuje od

metode testova, kojom se stiče uvid samo u rezultate intelektualne aktivnosti, dok se
kliničkom metodom otkrivaju i načini kojima se dolazi do tih rezultata. Pijaže se, dakle,
bavio   izučavanjem   psiholoških   veza   između   načina   ispoljavanja   inteligencije   na
različitim   stupnjevima.   Utvrđivanjem   statističkih   veza   (korelacija)   bave   se   više
psihometrijski   orijentisani   psiholozi.   Saradnja   između   ova   dva   pristupa   nije
zadovoljavajuća, što se odražava i na konstrukciju testova inteligencije u razvoju.

Razvoj opšte inteligencije i diferencijacija posebnih funkcija

U razvoju inteligencije, paralelno sa uzrastom, sve više se diferenciraju posebne

intelektualne funkcije. Izvodeći zakonitosti intelektualnog razvoja iz biološkog razvoja,