Књижевни лик кнеза Лазара у старој српској
књижевности
У списима старе српске књижевности доминантна је државничка и
религиозна атмосфера, трансцедентална метафизика, хришћански морал и
глорификација владалаца и црквених управљача. У њима се говори о животу и
делима, као и о личним особинама историјских лица, али не због тога да се да
њихов лични психолошки и физички портрет, ни да се систематски изложе
догађаји из њиховог живота, већ да се укаже на њихову величину као владара и
цркваних управљача. Хвалећи владаоце, њихови животописци не чине то само због
њихове побожности, дарежљивости и правдољубивости, већ и због њихове војне
силе, због њихове моћи и богатства, због тога што бране земљу и излазе из ратова
као победници. Религиозне и моралне врлине нису биле једине људске особине
које су требале служити читаоцима за углед. Хваљена је и храброст косовских
јунака и ратничке и витешке врлине. Како је и патријарх Данило III у
Слову о кнезу
Лазару
рекао да се похвална слова пишу ради тога " да се на храброст јунаци
подстакну".
У похвалама које су написане кнезу Лазару има хипокризије. Али то нису
празна ласкања, још мање само форме учтивости, него је то планско, систематско,
добро смишљено глорификовање владара из државничких разлога. Није реч само о
човеку, већ о симболу. И зато су, не само кнез Лазар, већ и сви наши владари у
казивању својих биографа и велики и дивни. Наше средњовековне писце нису
водиле само религиозне и моралне идеје, него и националне. Знајући ком народу
припадају, они се поносе што су српски владари " израсли из корена Немањина" и
што нису туђинци. Један писац о кнезу Лазару каже да он " отачаством и рођењем и
васпитањем српског рода беше", а други да су у кнеза Лазара војници " дивни и
храбри и племенити, што их је родила и одгојила српска земља".
Историјски подаци о кнезу Лазару говоре да је у младости добио најбоље
световно и верско васпитање и учио како се управља државом и црквом. Као
основач нове династије, од државе на Морави је створио најзначајнију област
националног живота, центар наше материјалне и духовне културе. Сазидао је двор
и цркву у Крушевцу и основао манастир Раваницу.
У српској средњовековној књижевности је проглашен светитељем и постао
култна личност, као мученик и велики доброчинитељ о коме постоји велики број
списа.
1
Мноштво списа о кнезу Лазару објашњава се пресудним значајем Косовске
1
Ђорђе Трифуновић наводи да је за три деценије о кнезу Лазару израђено неких десет списа, који
се и обликом и тоном разликују од ранијих текстова о животу и делима српских владара и
светитеља. Ђорђе Трифуновић-
Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју
,
Крушевац, 1968. године
1
битке и још више култом владара светитеља који је у тој бици погинуо и у чијој
личности се усредсредила традиција државе и цркве.
Помен светог и блаженог кнеза Лазара
Најстарији спис о кнезу Лазару је животопис настао између 1392. и 1398.
године, уобичајемо назван житијем. Ово дело и јесте житије по функцији, али по
садржини и стилу писања није. У оригиналу, овај спис се зове
Помен светог и
блаженог кнеза Лазара
, али спису више приличи име повесног слова, него житија.
У њему нема основних елемената светачког живота, нема испосничких подвига и
нема чуда. Кратко, стварно, без цитата и без реторских украса износе се Лазарев
живот и његова дела, са задржавањем на опису Косовског боја и манастира
Раванице. По краткоћи садржаја, по брзини излагања и световној атмосфери,
највише је сличан минијатурним биографијама немањићких владалаца у
Летовнику
, више има историјских момената и наративних елемената, него
религиозних и мисаоних. Спис је подељен на четрири дела.
Први део почиње казивањем о пореклу и младости кнеза Лазара, где се
говори о Лазаревом националном и друштвеном пореклу указивањем на то да је
Лазар био " рода славна, и сватла, и нарочита". Писац каже да је дат цару Стефану
у службу и набраја његове врлине- кротост, блага нарав и храброст због чега је
касније и одликован за цара. Писац наводи и друге разлоге због којих је Лазар
могао постати владар и подвлачи немањићко царско порекло Милице, која је " рода
светла и славна".
Други део говори о самом доласку кнеза Лазара на престо и о његовим
владарским особинама. Писац наглашава да је Лазар узвишен на престо управо
због тих својих врлина, због скромности и правичности, да је легитимно дошао на
престо, уз благослов архиепископа, свештенства и црквеног сабора.
" Правичан судија као ретко ко други, не беше као онај који влада, него као отац
који своју децу пази и учи."
2
Указује посебно на Лазарев тактичан однос према свештенству и властели и истиче
његове врлине као дародавца. Писац је дао не толико реалан портрет, колико
идеалну слику српског кнеза.
Трећи део посвећен је Лазаревој градитељској активности. Говори о томе
како је зидао градове и цркве и задржава се на манастиру Раваници, која је описана
са много реторских украса.
У четвртом делу писац описује Косовску битку, стварајући модел свим
каснијим описима све до народних српских песама. Он истиче у овом делу да кнез
Лазар витешки није ни помишљао да устукне пред бројнијом Муратовом војском.
Карактеристично је Лазарево обраћање својим војницима и властели: " Идемо
браћо и чеда, идемо на труд који је пред нама... Смрћу живот искупимо... Свакако
ће се умилостивити Бог ради опстанка нашега и неће истребити род и земљу нашу
2
Милан Кашанин-
Српска књижевност у средњем веку
, Просвета, Београд 1990. год. 291. стр.
2
