Odlomak

UVOD

Kolektivna pregovaranja su vrsta ugovora koji proizvode pravna dejstva za sva lica koja pripadaju određenoj grupi (kolektivu ili nekoj organizaciji) koja je ugovor zaključila. Pravno dejstvo ovih ugovora prostire se i na one članove grupe koji nisu dali svoju saglasnost ili su postali članovi te grupe kasnije, posle zaključenja ugovora. Za nastanak pregovora dovoljno je da je saglasnost za zaključenje ugovora dala većina članova te grupe. Ovi pregovori uglavnom sadrže samo opšte odredbe kojima se reguliše odgovarajući pravni odnos ili opšte uslove pod kojima će ubuduće članovi te grupe imati da zaključe svoje individualne ugovore.
Klasična doktrina stajala je na stanovištu da ugovori obavezuju samo ona lica kola su kroz ugovor izrazila saglasnost. Kasnije interes pojedinca ustupa pred zajedničkim interesom tako da volja većine čini ugovor. Iako postoje različita teorijska rešenja ona imaju zajedničko opšte obeležje da u objašnjenju prirode kolektivnih pregovora polaze od instituta građanskog prava. Prema jednom shvatanju to je ugovor o punomoćstvu, gde sindikalne organizacije imaju ulogu punomoćnika, a radnici su nalogodavci.
U drugom tumačenju reč je o nezvanom vršenju tuđih poslova koje posle zaključenja dobija ratifikaciju od svojih članova.Prema trećem tumačenju ovo je ugovor u korist trećeg lica lica.Prema četvrtom tumačenju reč je o neimenovanom ugovoru. Ipak, pre bi se moglo prihvatiti stanovište da je reč o posebnoj vrsti ugovora, koji istina nemaju svi ista posebna obeležja. Međutim, postoji jedan minimum zajedničkih osobina koji je dovoljan da ih sve poveže u jednu kategoriju, a on se sastoji u dejstvu ugovora na sve članove jedne određene društvene grupe pa čak i protiv volje nekih od njih. Tvorci prgovora su lica koja čine većinu grupe a ugovornici su svi članovi grupe.
Ovakva vrsta pregovaranja puna je nedostataka u smislu da se kolektivno ugovaranje najčešće vezuje za sindikalne organizacije koje bi po pravilu trebalo da predstavljaju interese radnika, a u praksi imamo veliki broj slučajeva koji nam pokazuju suprotno. Obično su vođe sindikalnih organizacija obeleženi kao ljudi koji predstavljaju upravu preduzeća, i shodno tome oni se u stvari bore isključivo za lične interese a ne za dobrobit radnika. Činjenjem ustupaka, i stvaranjem raznih povlastica, omogućava se dugorčni opstanak ovakvih pojedinaca. ovo je jedan od glavnih nedostataka kolektivnog ugovaranja. Takođe ovaj zakon vezujemo i za interes većine, što u nekim slučajevima ne odgovara interesu pojedinca.

 

 

 

ISTORIJA KOLEKTIVNOG PREGOVARANJA

Kolektivno pregovaranja između sveta rada i sveta kapitala traje već dve stotine godina sa manje ili više uspeha u mnogim zemljama sveta, a posebno u Evropi. Iako preovladava mišljenje da su kolektivni pregovori tekovina borbe radnika za svoja prava, interesantna je činjenica da su prvu inicijativu za korišćenje tog instrumenta pokrenuli upravo vlasnici kapitala –poslodavci, jer su želeli uređenost odnosa i stabilnost u toj oblasti. Istorija kolektivnog pregovaranja je veoma duga, a ovaj proces je prolazio kroz mnoge teškoće i nerazumevanja između svih njegovih aktera. Prvi počeci su se dešavali u samoj radionici, fabrici, između radnika – zaposlenih i vlasnika– poslodavaca, a zatim se pregovaranje širilo na cele privredne grane u jednoj zemlji. Na taj način nastajali su prvo kolektivni pregovori u fabrikama (pojedinačni kolektivni pregovori), a zatim i kolektivni ugovori za granu. Prvi kolektivni pregovor za granu zaključen je daleke 1896. godine, za grafičku delatonost u Austriji. Kolektivno pregovaranje ima svoju istoriju i u Srbiji, a prvi početak ovog procesa pojavljuje se posle Prvog svetskog rata.
Osim vlasnika kapitala – poslodavaca i radnika, u proces kolektivnog pregovaranja se, vremenom, uključuje i država, jer je i njen osnovni cilj stabilnost društvenog razvoja, socijalna sigurnost i uravnoteženje zajedničkih interesa. Socijalnim dijalogom kao procesom, mehanizmom i institucionalnim okvirom teži se postizanju socijalnog konsenzusa ili socijalnog pakta koji omogućava državama da bez većih konflikata dođu do države „blagostanja“ (npr. skandinavske zemlje).
Posebna pažnja posvećuje se kolektivnom pregovaranju u Srbiji od 1989.-2008. godine i na sve kontraverze i dešavanja u vezi sa njegovim donošenjem, potpisvanjem i (ne)važenjem. prateći taj istorijat može vrlo lako da se oceni razvoj industrijskih odnosa i stepena razvijenosti u tranzicionoj zemlji kao što je naša. Teško da se za bilo koga od aktera u potpisivanju ovog dokumenta, poslodavce, sindikate i državu, može naći opravdanje za njegovo (ne) sprovođenje i rezultate u praksi. Ostaje osećaj u javnosti da je u ovom slučaju izvršena instrumentalizacija sindikata od strane poslodavaca i države, u političke svrhe. Može se posmatrati i obrnuto, da su poslodavci i država u ovom slučaju pokazali nesposobnost, nezarumevanje i nedostatak kapaciteta da nađu izlaz iz teške ekonomske i socijalne krize u kojoj se u sadašnjem trenutku nalazi tranziciona Srbija.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Menadžment

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari