Koncepcija estetskog vaspitanja Irene Vojnar

Nema recenzije

Odlomak

ISTORIJSKI RAZVOJ VASPITANJA KAO DRUŠTVENE DJELATNOSTI
Istorijski razvoj vaspitanja

Najpre, iz biološke-nagonske potrebe briga o mladima, a zatim dobija društvena obeležja(vaspitanja-prenošenja iskustva starijih na mlađe generacije). Vaspitanje je od elementa, povremene i neorganizovane postajalo sve više isplanirana, organizovana, celishodna i instituciolizovana ljudska delatnost.
U početku, vaspitanjem su se bavili svi odrasli članovi zajednice: muškarci su podučavali dečake, a žene devojčice. Kasnije tu ulogu preuzimaju najiskusniji i najstariji članovi zajednice. Vaspitanje mladih je trajalo do određenog uzrasta, a na svečanostima i ritualima, često vrlo surovim, mladi su trebali da dokazu starijima da su sazreli kao punopravni članovi zajednice.
Raslojavanjem rodovskog društva raslojava se i vaspitanje.
Nova ljudska saznanja i pojava pisma uslovljavaju vaspitanje, te se tako pojavljuju i prve institucije (više milenijuma pre nove ere, u doba Vavilonskog carstva, Asiriji, Kini, u Srednjem egipatskom carstvu, a vaspitači su bili posebno odabrani sveštenici).
Malo je zapisa iz tog doba, a najviše ih je iz antičke Grčke, iz doba procvata filozofije (sofisti, Sokrat, Platon, Aristotel …). Bavili su se opisom postojećeg vaspitanja, ali i o tome kako vaspitanje treba da bude (cilj, zadaci, sadržaji, organizacija, mogućnosti i potrebe harmonijskog razvoja ličnosti…). Kasnije u carskom Rimu, u prvom veku nove ere, javlja se prvo posebno delo posvećeno vaspitanju – Vaspitanje govornika od Marka Flavija Kvintilijana.
Dakle, od rodovskih zajednica do antičkog sveta, razmišljanja o vaspitanju idu od uopštavanja vaspitnih praktičnih iskustava, a završavaju se celovitim filozofskim teorijskim raspravama o vaspitanju. Od tada se sve više i ubrzanije piše o vaspitanju te se postavljaju temelji nastajanja i izgradjivanja pedagogije. Napokon, u 19.veku, na osnovu bogatih prethodnih pedagoških tekovina, konstituisana je pedagogija kao samostalna društvena nauka.

Poreklo i značenje termina pedagog i pedagogija
Reč pedagogija je grčkog porekla i njena upotreba potiče iz antičkog doba. Sastavljena je od 2 reči: pais, paidos – dete, dečak i ago, agein – voditi. Dakle, osnovno značenje jeste – voditi dete. Rob je vodio dete od kuće gde su se ona skupljala i na kojem je sa ostalima dobijalo određeno vaspitanje i obrazovanje. Ovo je važilo za dečake, pošto su devojčice kod kuće vaspitavale majke. Dakle, upravo taj rob je dobio prvi naziv pedagog: paid-agogos, tj.onaj koji vodi dete.
Već u antičkom Rimu značenje i smisao tog “vođenja” se menja. To je tada bio učeni rob, obično Grk, koji podučava i brine o vaspitanju dece svoga gospodara, a koji je zbog svoje učenosti postao porodični učitelj.
Tako kasnije pedagog postaje onaj koji vodi, usmerava, potpomaže i omogućava celokupan(fizički i duhovni) razvoj ličnosti deteta, dakle onaj koji vaspitava dete. Današnje značenje termina pedagog je višestruko: tj. svaki čovek koji se bavi vaspitanjem (rodtelji i drugi), oni koji se profesionalno bave vaspitanjem, a u užem smislu nastavnici, i jos uže gledano profesori pedagogije, i najuže, oni koji naučno proučavaju probleme vaspitanja i vaspitnu praksu.
Neophodnost za uopstavanjem iskustva i saznanja o vaspitanju neminovno je vodilo ka konstituisanju posebne nauke o vaspitanju, pedagogiji (pedagogika – nem.) Pedagogija je nauka o zakonitostiva vaspitanja I obrazovanja. Svaka nauka, pa tako i pedagogija, da bi bila validna i samostalna, mora da zadovolji određene kriterijume:

1. Predmet (objekat proučavanja)
2. Metodologiju sa svojom aparaturom, pomoću koje proučava i bavi se putevima vaspitanja. Instrumentima treba doći do i preispitivati činjenice i postojeće istine (principi, zakoni i sl.). Pedagogija ima disciplinu metodologija pedagoških istraživanja. Metodika se bavi zakonitostima proučavanja i učenja u nastavi konkretnog predmeta.
3. Sistematizovano znanje i iskustvo, tj.mora da poseduje naučna saznanja.
4. Svoju terminologiju, leksiku i jezik i da se po tome razlikuje od drugih nauka

Definisanje vaspitanja
Vaspitanje je predmet proučavanja pedagogije. Najčešće i opšte prihvaćene definicije vaspitanja su:

Vaspitanje je proces izgrađivanja, formiranja i samoformiranja ličnosti
Vaspitanje je svesno, sistematsko i planski organizovano razvijanje ličnosti, njenih intelektualnih, emocionalnih, voljnih, estetskih, radnih i društvenih potencijala i sposobnosti kod omladine i odraslih
Vaspitanje je proces simultanog (istovremenog) formiranja i samoformiranja ličnosti određenih svojstava, kao celishodna i namerna delatnost u kojoj se vaspitaniku pružaju mogućnosti za optimalni individualni rast i razvoj
Pedagozi kažu da je vaspitanje cilj, proces i sredstvo.
- Cilj je svestan razvoj ličnosti, a njega postavlja drustvo, zajednica, država.
- Vaspitanje je proces zato što traje dok je čovek živ, tj. od rođenja pa do kraja života.
- Vaspitanje je sredstvo jer uz pomoć vaspitanja, vaspitač deluje na vaspitanike.
- Vaspitanje kao sredstvo podstiče razvoj, ličnost se osposobljava za profesiju, za rad, obezbeđuje svoju egzistenciju.
Dakle, vaspitanje se vrši planski i organizovana prema potrebama društva ali i pojedinačno. Vaspitanje je staro koliko i ljudsko društvo (civilizacija). Vaspitanje je društveni interaktivni proces. Vaspitanje svake zemlje i nacije ima svoje specifičnosti i zavisi političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih faktora.