studenti
Mesto za uspešne studente

Lekcije iz savremene politicke ekonomije

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)

 

Adam Smit smatra se ocem polotičke ekonomije. On ju je i konstituisao nastojući da unese red u niz empirijskih činjenica svakodnevnog života, koje su imale ekonomsko obeležje.
Karl Marks, jedan od najplodnijih ekonomskih i društvenih teoretičara, formulisao je teorijsku osnovu kritike klasične političke ekonomije.
DŽon Majnard Kejnz možda je najveći moderni ekonomski teoretičar postavio je teoriju polazeći od vizije očuvanja funkcionisanja kapitalističkog vida proizvodnje.

Ekonomija je, uopšte, nauka koja proučava interakcije pojecinaca odnosno društvenih grupa u ekonomskom procesu reprodukcije, koje su po prirodi neizvesnog ishoda.
DŽejkob Bajner je smatrao da je politička ekonomija ono čime se ekonomisti bave, što znači da se ne može nužno doći do rezultata.

Teorija je logički sistematizovan skip postulata i hipoteza koje ih objašnjavaju, a kojima je cilj pronalaženje uzročnih veza i pravilnosti kretanja ekonomskog sistema. Naučna disciplina je analiza primene teorija na predmet istraživanja, preko naučne metodologije istraživanja. Akademska disciplina je način izlaganja određene nauke.

1. Klasična politička ekonomija

Konstituisana je kak naučna disciplina od sredine 17. do kraja 18. veka, najpre kao niz nepovezanih razmatranja pojedinih oblika ekonomskoga života, a zatim sa tačke gledišta društvene proizvodnje i državnog uticaja na ekonomski život.
Merkantilizam i fiziokratizam prve su škole ekonomske misli.

Klasična politička ekonomija ima svoj naučni ciklus. Ističu se njena poznata imena: Adam Smit, David Rikard i DŽon Stjuart Mil.
Marks, pak, Vilijema Petija smatra rodonačelnikom klasične političke ekonomije. Kejnz je, s druge strane, smatrao da je upravo Marks tvorac pojma „klasični ekonomisti“, dok Rikarda, Mila, Maršala, Edžvorta i Pigua uzima za predstavnike klasične škole.

Političkoj ekonomiji je dao ime Monkretjen 1615. godine. Njen predmet istraživanja tada je bio u kapitalizmu kao sistemu koji je prvi omogućio slobodu konkurencije i političku konkurenciju građana – građansko društvo. Politička ekonomija je, stoga, naučna disciplina građanskog društva u čiji su nastanak, pored ekonomije, uključene i filozofija i politika.
Klasična politička ekonomija otvorila je pitanje definicije i redefinicije koji traje i danas.

Klasična politička ekonomija uvodi pojam „politička“ u definisanju nauke i na taj način redefiniše Aristoteovo određenje ekonomike kao saznanja o upravljanju domaćinstvom u pravcu istraživanja društvene proizvodnje u politički organizovanom društvu. Političku ekonomiju je Džejms Stjuart označio kao nauku o načinu proizvodnje u kontekstu nacije – države.
Smitova definicija političke ekonomije podrazumeva da je ona grana nauke državnika ili zakonodavca, ima dva osnovna cilja, prvo: da obezbedi obilan prihod ili životna sredstva za narod ili, tačnije, da mu omogući sa sebi obezbedi takav prihod ili životna sredstva i, drugo, da snabde se državu ili zajednicu dovoljnim prihodom za obavljanje javnih službi. Ona ima za cilj da obotati narod i suverena

Zajedničko kod teoretičara klasične političke ekonomije jeste stav da ona sadrži i pozitivan opis društva koje leži u osnovi posmatranja i formulisanje vrednosnih sudova o tom društvu, odnosno, tretiranje političke ekonomije i kao nauke i kao veštine. Postoji dve vrste političke ekonomije:
A) Pozitivna – koja analizira činjenice;
B) Normativna – koja daje vrednosne sudove o društvu.

Proizvodi zemlje, kako Rikard kaže, dele se na tri klase zajednice: na vlasnike zemlje, vlasnike kapitala i na radnike. Dodeliti zakone koji upravljaju ovakvom podelom centralni je problem političke ekonomije.

Krajem XIX veka stvorene su dve škole političke ekonomije koje su predstavljale spone klasične sa savremenom političkom ekonomijom, a to su: markistička politička ekonomija i marginalistička (subjektivna) ekonomija.

Predmet istraživanja političke ekonomije Marks ističe kao otkrivanje zakona ekonomskog kretanja modernog društva: kapitalizam, odnosi proizvodnje i prometi u njoj. Ovo je kritička nauka.
Klasični predstavnici marginalističke teorije su Stenli DŽevonzova, Karl Mengerova i Leon Valras.

Teorija monopolističke konkurencije – 30. godine XX veka, Čemberlen i Robinson – nova vizija u ekonomskoj teoriji koja predlaže da je osnovni odnos političke ekonomije odnos čoveka i predmeta potrošnje. Zastupnici su i ideje o utilitarnosti.

Marginalizam je bacio akcenat na egzaktnost istraživanja htevši da političku ekonomiju približi prirodnoj nauci, posebno primenom matematičkih metoda. Smatrali su da postoji čista i primenjena ekonomija, davši primat prvoj. Kako je Valras rekao, čista politička ekonomija je u osnovi teorija određivanja cena u hipotetičkom režimu apsolutne konkurencije. Ona je u isto vreme i ekonomija društvenog bogatstva. Ona posmatra, izlaže i objašnjava, dok primenjena prioučava odnose čoveka i prirode. Ona savetuje, propisuje i usmerava. Postoji i socijalna ekonomija, kao treća ekonomska disciplina, koja se bavi odnosima ljudi.

 

Nastavi sa čitanjem..

Nabavkom greb greb kupona 1000, dopunite vaše kredite i preuzmite gomilu radova.

Ključne reči Ključne reči:

Ostavite komentar

Morate biti ulogovani da biste komentarisali.