Ljudska prava

UVOD

Pojam ljudskih prava predstavlja sadryaj koji se radi na ideji da ljudska bića imaju univerzalna prirodna prava, ili status, nezavisno od pravne jurisdikcije ili drugih određujućih faktora kao što su etnicitet, državljanstvo i pol. Ljudska prava (makar u periodu posle Drugog svetskog rata) su konceptualno zasnovana na urođenom ljudskom dostojanstvu i zadržavaju svoj univerzalni i neotuđivi karakter.
Postojanje, validnost i sadržaj ljudskih prava je i dalje predmet rasprava u filozofiji, pravnim i političkim naukama. Pravno, ljudska prava su definisana u međunarodnom pravu i u unutrašnjem pravu velikog broja država. Međutim, za veliki broj ljudi doktrina ljudskih prava ima i vanpravni karakter i čini fundamentalnu moralnu osnovu za regulisanje savremenog geopolitičkog poretka.
Ljudska prava se tako prikazuju kao demokratski ideali.
Ideja ljudskih prava razvila se iz ideje prirodnih prava; neki teoretičari ne prave razliku između ova dva pojma, dok ih drugi razdvajaju kako bi se izbeglo asociranje na neke pojmove koji se tradicionalno povezuju sa doktrinom prirodnih prava. Zaštita ljudskih prava obezbeđuje se ratifikacijom međunarodnih dokumenata, implementacijom u domaće zakonodavstvo i postojanjem institucija domaćeg i međunarodnog prava.
Savremene deklaracije donose se tek posle Drugog svetskog rata.Tek su velike tragedije svetskih razmera, kakvi su bili svetski ratovi,dovele do toga da se formira međunarodna zajednica i da ona pokaže zainteresovanost za razvijanje i zaštitu ličnih prava čoveka. Do tada su ljudska prava njihov sadržaj i garancije i odnos pojedinca i države, bili isključivo stvar unutrašnjeg prava svake države. Sazrela je svest o univerzalnom karakteru ljudskih prava, ona se proširuju dopunjuju i teži se ka internacionalizaciji istih, da bi svim ljudima sveta bila zagarantovana.