Lokalna samouprava

U  V  O  D

Za obične građane, centralna vlast je često suviše daleko od njihovog svakodnevnog života i nije u mogućnosti da se bavi njihovim neposrednim problemima. Zato je lokalna vlast ta koja je značajna za pojedince i njihove porodice. Deca im idu u državne škole u selima i gradovima, koriste lokalne puteve i prevoz, kod lokalnih vlasti prijavljuju značajne
porodične događaje kao što su rođenje i smrt, opština im obezbeđuje vodu i struju. Zato je decentralizacija postala trend svetskih razmera, kako bi moglo da se reaguje na brojne propuste centralnih vlasti, i to na pragmatičan i delotvoran način. U tom smislu opštine i ostale jedinice lokalne uprave jačaju u sve većem broju zemalja na svim kontinentima.
Srbija je u proteklih nekoliko godina prošla kroz duboke političke, socijalne, kulturne i institucionalne promene i se pridružila ovom svetskom trendu kada je 2007. usvojila Zakon o lokalnoj samoupravi i značajna ovlašćenja poverila svojim opštinama.
Osnove za novi sistem  lokalne samouprave u Srbiji  postavljene su u Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, a konkretna  rešenja utemeljena donošenjem  seta zakona u Narodnoj skupštini Republike Srbije  decembra  2007. godine, i to: Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, Zakona o lokalnoj  samoupravi, Zakona o  lokalnim izborima i Zakona o Glavnom gradu.

Političke i ustavne osnove lokalne samouprave

U modernoj političkoj i ustavnoj teoriji ima mnoštvo definicija lokalne samouprave, koje međusobno stoje u većoj ili manjoj suprotnosti. U osnovi različitog određivanja sadržine ovog pojma radi se o dubljim filozofsko -teorijskim polazištima pojedinih autora, kao i o vezanosti za odgovarajuću pravnu i političku tradiciju određenih država i pravnih sistema. Moguće je predstaviti dva suprotstavljena gledišta o prirodi lokalne samouprave.
Prema prvom, sistem lokalne samouprave bi predstavljao deo teritorijalne organizacije savremene države koji ona, zarad racionalnosti i efikasnosti obavljanja svojih funkcija i poslova, prepušta ili poverava organima na lokalnom nivou, koji su potpuno ili delimično izabrani od strane samih građana bez uticaja centralnih organa i koji, u okviru više
ili manje strogih i preciznih zakonskih okvira, obavljaju dodeljene im poslove samostalno, uz veći ili manji nadzor centralnih tj. Državnih organa. Bez obzira što je, i u ovakvom shvatanju lokalna samouprava garantovana najvišim pravnim aktom jedne države  njenim ustavom (što znači da je parlament, svojim zakonima, odnosno izvršna vlast svojim uredbama, ne može ukidati) ovo shvatanje lokalne samoprave stavlja naglasak na njen izveden (derivativan) karakter. Osnov lokalne samouprave je država i njena volja da pojedine javne funcije dodeli lokalnim organima, a u slučaju da nije zadovoljna njihovim obavljanjem može ih u načelu putem zakon vratiti sama sebi. Ovako pojednostavljeno predstavljen sistem lokalne samouprave, kao u osnovi dela državne organizacije sa specifičnim  lokalno izabranim organima, danas ne postoji ni u jednoj demokratskoj državi. Međutim, sistemi lokalne samouprave u Francuskoj, Belgiji, Italiji i delimično u Nemačkoj i Austriji, tradicionalno više odgovaraju ovakvom shvatanju.
Tako na primer, važeći francuski ustav i francuska politička i ustavna tradicija je odana
principu narodne suverenosti koji proklamuje vladu proisteklu iz naroda, koju čini narod i koja vlada za narod i to u Republici koja je nedeljiva, sekularna, demokratska i socijalna. Tek u Odeljku XI Ustava, koji se odnosi na teritorijalne jedinice Republike, govori se o lokalnim jedinicama, komunama i departmanima, koji su slobodni da sami sobom upravljaju kroz samoizabrane savete pod uslovima predviđenim zakonom i u kojima (u departmanu), postoji izaslanik centralne vlade (tj. prefekt) koji je odgovoran za .nacionalni interes, upravni nadzor i nadgledanje da se zakoni Republike izvršavaju.Ustav Francuske je, u tom smislu, valjan pokazatelj i činjenice da se u toj zemlji dugo koristio termin lokalna uprava (administration locale), koji se odnosio i na lokalne jedinice koje ne- maju samoupravan karakter. Tek od nedavno u francuskoj literaturi je počeo da se upotrebljava termin lokalna vlada (gouvernment locale), koji predstavlja prihvatanje engleskog pojma Local Government i, samo delimično, engleskog shvatanja lokalne samouprave. Francuski model lokalne samouprave je iz ovih razloga, od strane mnogih autora, dugo smatran pre starateljstvom nad lokalnom samoupravom, nego stvarnom lokalnom samoupravom.
Ustav Italije iz 1947. godine u svojim osnovnim principima, pored ostalog priznaje i lokalnu samoupravu i autonomiju, te određuje da Republika Italija, iako jedinstvena i nedeljiva država, primenjuje najširi obim administrativne decentralizacije. Ustav predviđa da državni zakoni poštuju principe samoupravnosti i decentralizacije. Italija je prva od evropskih država uvela moderan koncept regionalizma u svoj ustavni sistem, odnosno elemente značajne političke autonomije teritorijalnih jedinica – regiona – nefederalnog tipa, ali je zadržala shvatanje da su lokalne jedinice (komune i provincije), pored toga što su samoupravne zajednice čije se granice, broj i funkcije određuju opštim zakonima Republike, istovremeno i teritorijalne jedinice državne i regionalne decentralizacije.  Zakon o uređenju lokalne samouprave Republike Italije od 8. juna 1990., koji ima status osnovnog zakona Republike, što znači da regionalni zakoni ne mogu sadržavati norme njemu suprotne,predviđa da su gradonačelnici i predsednici provincija, pored toga što su organi i predstavnici lokalne samouprave, u isto vreme i službenici vlade, koji ostvaruju nadzor nad izvršavanjem državnih i regionalnih funkcija prenetih opštini i provinciji. Pri svom preuzimanju funkcija oni polažu zakletvu pred lokalnim većima prema formuli Dekreta Predsednika Republike koja se odnosi na status civilnih službenika države Kao službenici vlade oni mogu donositi akte na koja su ovlašćeni propisima iz oblasti javnog reda i mira, zdravstva i javne higijene, kao i na kontrolisanje svega što može da bude od interesa za javni red i mir, uz obaveštavanje prefekta (tj. vladinog izaslanika).Štaviše, ako oni ne izvrše ove zadatke, prefekt može imenovati komesara radi njihovog obavljanja.