Medjunarodno javno pravo

MEDJUNARODNO JAVNO PRAVO

1.    Naziv, definicija i odredjivanje subjekata medjunarodnog prava
Naziv medjunarodno javno pravo izveden je iz latinskog termina ius gentium. U nasem jeziku postoje samo dva naziva za oznacenje ove pravne discipline, medjunarodno pravo i medjunarodno javno pravo. Medjunarodno javno pravo regulise odnose svojih subjekata putem pravnih pravila. Subjekti su u medjunarodnom pravu nosioci prava i duznosti u medjunarodnim odnosima. Klasicno je shvatanje da samo drzave imaju svojstva medjunarodnopravnog subjeka. Prema njemu drzave su subjekti medjunarodnog prava kao kao sto su pojedinci subjekti u pravnom sistemu jedne drzave. Ovo shvatanje zastupali su neki posleratni teoreticari na pr. redslob. U drugu grupu se svrstava glediste suprotno klasicnoj teoriji: samo su pojedinci stvarni nosioci prava uopste pa je tako i u medjunarodnom pravu. Prema zastupnicima ovog shvatanja pravo se moze ostvariti putem slobodnog i savesnog izrazavanja volje a za to su sposobni samo ljudi. Subjekti mogu biti i medjunarodne organizacije. Tako u subjekte svrstavamo drzave, medjunarodne organizacije kao i coveka kao posebnog nosioca prava i duznosti u medjunarodnom pravu.

 
2. Predmet međunarodnog prava
Interesi su predmet odnosa subjekata medjunarodnog javnog prava. Interes drzave se ispoljava u drzanju ili koriscenju nekog dobra (teritorije, reke, mora, ili vazduha) ili u njenoj unutrasnjoj odnosno spoljnoj aktivnosti. Neko dobro moze biti korisceno delimicno ili u celini. Unutrasnja aktivnost drzave moze biti indiferentna za neku drugu drzavu kao sto moze stetiti ili dovoditi u pitanje neki tudj interes, interes neke druge drzave ili pak medjunarodne zajednice u celini. Spoljna aktivnost drzave pa na odredjen nacin i njena formulisana namera mogu da budu u saglasnosti ili u suprotnosti sa interesom neke druge drzave ili vise drzava. Nesaglasni interesi uslovljeni spoljnom aktivnoscu drzave ili njenom namerom izazivaju medjunarodni spor koji moze prouzrokovati dvostrani ili visestrani sukob. Medjutim, iako postoji saglasnost interesa izmedju dve ili vise drzava moze da nastane spor oko nacina i sredstava za realizaciju zajednickog interesa pa cak da taj spor bude osnov nekog medjunarodnog sukoba u krugu onih drzava koje su izgradile izvestan zajednicki interes. Medjunarodna zajednica moze sebe smatrati ovlascenom da postavi pitanje svoga, tj. opsteg interesa jednoj drzavi ili vecem broju drzava i da trazi zadovoljenje zajednickog interesa koji se u tom slucaju javlja kao odlucujuci interes u odnosu na opsti progres ili regres u razvoju covecanstva. Od posebne je vaznosti kako jedan interes treba da bude zadovoljen. Postoje dve vrste osnova za isticanje zahteva za realizacijom interesa nekog medjunarodnog subjekta. To su pravni i politicki osnovi. Ako se kao razlog za isticanje zahteva navodi saglasnost ili neka nesaglasnost sa vazecim medjunarodnim pravilom i takvo pitanje izazove spor, onda je njegov osnov pravne prirode. Svako drugo isticanje je politicke prirode.

3. Pravna priroda međunarodnog prava

Jos su grcki sofisti isticali pravo jacega. Platon u prvoj knjizi republike to ubedjenje pripisuje Trazimahu. U tom smislu je Tukidid pisao svoju istoriju peloponeskih ratova. Makijaveli i Spinoza-prvi u jednom svom politickom, a drugi u teolosko politickom traktatu izjednacavaju pravo sa grubom silom. Docnije se te ideje prenose i na teren medjunarodnog prava. Nemacki filozof Lason smatra da su odnosi izmedju drzava podredjeni izvesnim pravnim pravilima u onoj meri u kojoj je to u nadleznosti spoljnog drzavnog prava. Lasonovo je stanoviste da egoizam navodi drzave da sklapaju ugovore radi uravnotezavanja svojih interesa ali pravila sadrzana u takvim ugovorima nisu pravnog karaktera vec su odraz najprostijeg odnosa sile. Po njemu su ugovori izrazi politicke mudrosti koja je opet uslovljena politickom oportunoscu. Rat je po Hegelu i Lasonu kulturna selekcija i kroz rat se dolazi do ostvarivanja tzv. apsolutnog duha koji se izrazava kroz pobedu ili poraz. Do apsolutizma rascepkanost drzava u Evropi nije mogla da pruzi nikakvu odredjenu predstavu cak ni o potrebi nekog opsteg regulisanja odnosa izmedju drzava. U doba stvaranja i jacanja krupnih drzava nosioci medjunarodnih odnosa bili su apsolutisticki vladari.Jos je Hobs u svojim radovima naglasavao da se drzave ne mogu pridrzavati nekih pravnih pravila koja ne postoje, vec samo moralnih obaveza. Teoriju o moralnim obavezama razradio je Dzon Ostin. Njegov je uticaj danas jos jak u anglosaksonskom svetu. Mi dolazimo do shvatanja da je medjunarodno pravo pravna disciplina kao i svaka druga pravna grana. Ako se izvesna drustvena delatnost odvija u izvesnoj organizaciji, ako postoje instituti i pravila koja regulisu, ako postoje drustvene snage koje stvaraju pravila ponasanja, onda se disciplini koja obuhvata takvu drustvenu delatnost ne moze osporiti pravni karakter ako ona raspolaze u najsirem smislu materijalnim i pravnim izvorima, pravnim elementima drustvene organizacije, brojnim pravnim institutima i pravnim pravilima. A medjunarodno pravo njima svakako raspolaze