Međunarodni trgovinski i carinski sporazumi i institucije

UVOD

Kako bi se omogućio nesmetani tok robe, mnoge zemlje postaju članice nekih medjunarodnih trgovinskih i carinskih sporazuma ili ih uz podršku drugih zemalja osnivaju. Obično do ekonomskih integracija dolazi na teritoriji više država kako bi se samim time otklonile brojne prepreke kada su na primer carine u pitanju.

Prednosti koje se mogu javiti osnivanjem ovih medjunarodnih sporazum dovele su do velike zastupljenosti sporazuma pogotovo u proteklim decenijama, obično u formi carinskih unija i slobodnih trg.zona. STO je uspjela da utvrdi da je broj sporazuma koji su se zaključili od 1948. Godine do danas koji iznosi 76. Blokovi koji diminiraju kada je u pitanju medjunarodna trgovina su blokovi EU, Severnoamerička asocijacija slobodne trgovine (NAFTA), zatim MERCOSUR koji uključuje latinoameričke zemlje, APEC koji pokriva azijsko-pacifički region, ASEAN i mnogi drugi.

Na području slobodne trgovine barijere su dosta smanjene unutar područja, a tu nema ni carinskih zona(vanjsih) prema ostatku sveta.Zemlje su slobodne da uvode sopstvene specifične carine na robu izvan tog područja, mada su te carine često subjekt sporazuma oko proporcija robe koja mora biti kupljena unutar zone slobodne trgovine. Carinske unije su zapravo te koje stvaraju , ali takođe i preusmeravaju trgovinu u odnosu na ponudu po relativno manjim troškovima koji se javljaju unutar te iste carinske unije. Zbog toga je vrlo važno utvrditi da li kreiranje trgovine prevazilazi troškove od preusmeravanja trgovine. Područja slobodne trgovine takođe kreiraju trgovinu, ali je mera preusmeravanja trgovine po pravilu niža.
Na privredni i ekonomski razvoj jedne zemlje, pored unutrašnjih faktora, snažno utiču i faktori iz medjunarodnog ekonomskog okruženja. Eksterni faktori jače djeluje na otvorenu privredu u pravcu strukturarnog prilagodjavanja opštim tendencijama razvoja svijetske privrede. Medjunarodna trgovina je razmjena dobara i usluga preko medjunarodnih granica i teritorija. U većini zemalja medjunarodna trgovina predstavlja značajan dio bruto nacionalnog dohotka. U daljem tekstu kada su u pitanju medjunarodni trgovinski i carinski sporazumi, biće govora pre svega o strukturi tih institucija koje su nosioci jednog medjunarodnog trgovinskog i carinskog sporazuma, jer za dobro funkcionisanje, kao i za rešavanje problema koji se mogu javiti u medjunarodnom poslovanju moraju biti zadužene o odgovarajuće institucije koje su svakako dio jedne strukture.

SPOLJNA I MEDJUNARODNA TRGOVINSKA POLITIKA

Razne zemlje zauzimaju u svetskoj ekonomiji u celini i na pojedinim robnim tržištima različite položaje. Za zaštitu svojih interesa svaki učesnik medjunarodne trgovine trudi se da vrši odredjene aktivnosti, tj. da sprovodi odredjenu politiku u datoj sferi. Postoje dve glavne vrste politike i oblasti medjunarodne trgovine:

• Spoljnotrgovinska politika
• Medjunarodna trgovinska politika

Spoljnotrgovinska politika

Pod spoljnotrgovinskom politikom podrazumeva se ciljno usmeravanje aktivnosti države na trgovinu s drugim zemljama. Glavni ciljevi spoljnotrgovinske politike su :

• Promena stepana i načina uključivanja date zemlje u medjunarodnu podelu rada
• Promena obima izvoza i uvoza
• Promena structure spoljne trgovine
• Obezbedjivanje zemlje neophodnim resursima
• Promena odnosa izvoznih i uvoznih cena.

Neki ciljevi imaju dugoročni karakter, na primer, promena stepena i načina uključivanju date zemlje u medjunarodnu podelu rada. Drugi pak ciljevi mogu biti dostignuti u kraćim vremenskim intervalima, na primer, promena obima izvoza ili uvoza. Postoje dva glavna pravca spoljnotrgovinske politike:

• Politika slobodne trgovine
• protekcionizam

Politika slobodne trgovine (free trede) u čistom vidu označava, da se država uzdržava od neposrednog uticaja na spoljnu trgovinu, ostavljajući tržište kao osnovni regulator. Ipak to ne znači da je država u potpunosti van uticaja na ovaj pravac privredne delatnosti.ona zaključuje ugovore s drugim zemljama kako bi predočila maksimalnu slobodu svojim privrednim subjektima.
Protekcionizam (protectionism) politika, usmerena na zaštitu domaće ekonomije od inostrane konkurencije. Za razliku od politike slobodne trgovine pri protekcionizmu se isključuje slobodan uticaj radne snage, pošto se pretpostavlja da ekonomski potencijal i konkurentna sposobnost na svetskom tržištu pojedinih zemalja su različiti i zato slobodan uticaj radne snage može biti nepogodan za manje razvijene zemlje.

 
Medjunarodna trgovinska politika

Obično se zemlje udružuju kako bi sprovele spoljnotrgovinsku politiku koja se obično iskazuje povlasticama izmedju zemalja potpisnica ili ukidanjem carinskih tarifa izmedju zemalja potpisnica. Ako zemlje potpisnice ukinu carinsku tarifu a članica zadrži autonomiju kada je u pitanju odnos prema trećim zemljama, tada postoji tendencija stvaranja zone slobodne trgovine kao npr. EFTA. Ako je ukidanje carinske tarife medju zemljama potpisnicama uradjeno po principu da je utvrdjena jedinstvena tarifa prema trećim zemljama tada postoji mogućnost stvaranja carinske unije (Customs Union): Francuska – Monako 1865, Švajcarska – Lihtenštajn 1923.

Primer, kakve se promene odvijaju u medjunarodnoj trgovini pri stvaranju carinske unije:

Stvaranje novih robnih tokova( trade creation effect)
Pretpostavimo , da postoje tri zemlje, koje proizvode jedan te isti proizvod X po raznim cenama: zemlja A-100, zemlja B-105 i zemlja C-110. U zemlji B utvrdjena je uvozna carina u vrednosti od 20%. U toj situaciji zemlja B zadovoljava svoje potrebe za proizvodom X na račun sopstvene proizvodnje, pošto uvoz iz zemlje A i C bez izvoznih subvencija u tim zemljama praktično nije moguć. Ako zemlje A i B stvaraju carinski savez tada unutrašnja proizvodnja proizvoda X u zemlji B se smanjuje a unutrašnje potrebe za tim proizvodom zadovoljavaju se na račun uvoza iz zemlje A.

Promene trgovinskih tokova (trade diversion effect)
Pretpostavimo, da imamo te tri iste zemlje, koje proizvode jedan te isti proizvod U po različitim cenama: Zemlja A-130, zemlja B- 105 i zemlja C- 100. Do stvaranja carinske unije zemlja A, u kojoj je utvrdjena uvozna carina u vrednosti od 20%, zadovoljavala je svoje potrebe za proizvodom U na račun uvoza iz zemlje C. posle stvaranja carinskog saveza medju zemljama A i B uvozna carina utvrdjena prema trecim zemljama , očuvala se na predjašnjme nivou, tj 20%. Kao rezultat te potražnje za proizvodom U u zemlji A premesta se na produkciju zemlje B, mada su troškovi ovdje viši nego u zemlji C.
Uzmimo, da se u prethodnom slučaju posle stvaranja carinske unije izmedju zemalja A i B uvozna carina prema trecim zemljama smanjila dva puta i iznosi sada 10%. Rezultata će biti isti kao i ranije tj.na tržištu zemlje A proizvodi iz zemlje C će se zamenjivati sa proizvodima iz zemlje B, negledajući na vise troškove u zemlji B