NASLEĐIVANjE SA STRANIM ELEMENTOM

Međunarodno privatno pravo je grana unutrašnjeg prava i ono nije istinski nadnacionalno, međunarodno, to obeležje imaju samo odnosi koje reguliše. Na direktan ili indirektan način pravila međunarodnog privatnog prava regulišu ona pravna pitanja koja se postavljaju usled pojave elementa inostranosti u privatnopravnim odnosima. Izraz privatnopravni odnosi koristi se zato što nema zajedničkog naziva za građansko, porodično, privredno i radno pravo. Strani element je jedna od pretpostavki međunarodnog privatnog prava po čemu se razlikuje od privatnog prava i bez njega bilo bi teško definisati međunarodno privatno pravo. Strani element javlja se u tri oblika: u subjektu, objektu i pravima i obavezama.
Predmet međunarodnog privatnog prava su pravni odnosi koji su regulisani normama međunarodnog privatnog prav i same norme koje regulišu određenu vrstu odnosa kao i pravila o privatnim pravima stranaca.
Osnovni izvor međunarodnog privatnog prava u većini zemalja su zakoni, pri čemu u nekim zemljama postoje posebni zakoni, kao što naša zemlja ima Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, dok se u drugim zemljama nalaze u raznim zakonima. Norme koje regulišu ovu granu prava nazivaju se kolizione norme. Kolizione norme su pravna pravila za određivanje merodavnog prava za rešavanje građanskopravnog odnosa sa elementom inostranosti. Sastoje se iz dva elementa: pravne kategorije i tačke vezivanja.
Pravna kategorija može da bude jedan pravni institut (svojina, ugovor), jedan tip pravnog odnosa (porodičnopravni odnosi) ili jedno pravno pitanje u vezi sa nekim pravnim odnosom ili institutom (forma, prava i obaveze, zastarelost).
Tačka vezivanja je onaj element kroz koji se neposredno ostvaruje dejstvo kolizione norme. Izdvaja se jedan od mogućih oblika vezivanja koji će postati opredeljujući. Time se omogućava da konkretan slučaj bude rešen po materijalnom pravu određene države.
U ovom Seminarskom radu bavićemo se kolizionim normama koje se tiču naslednopravnih odnosa.

NASLEĐIVANjE SA STRANIM ELEMENTOM

Ostavinski postupak, postupak za raspravljanje zaostavštine, je vanparnični postupak u kome se utvrđuju naslednopravne posledice ostaviočeve smrti. U postupku za raspravljanje zaostvaštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima (član 87. Zakona o vanparničnom postupku). Ostavinski sud ima tri osnovna zadatka: 1) da utvrdi sastav zaostavštine; 2) da utvrdi osnov nasleđivanja, zakonsko ili zaveštajno i 3) da utvrdi ko su univerzalni sukcesori, naslednici u užem smislu, kao i njihove nasledne kvote; ko su singularni sukcesori i eventualno neki drugi korisnici, korisnici naloga i koja prava propadaju tim licima.
Da bi se sproveo ostavinski postupak potrebno je da se ostvare sledeće pretpostavke: 1) da je nastupila smrt jednog lica, isto dejstvo proizvodi i proglašenje nestalog lica za umrlo; 2) da je iza umrlog ostala zaostavština, ako iza umrlog nije ostala zaostavština sud će obustaviti raspravljanje zaostavštine (član 113. Zakona o vanparničnom postupku); 3) da ima naslednika koji hoće i mogu da naslede i da postoji osnov za nasleđivanje.
Subjektom ostavinskog postupka smatra se svako kome u postupku pripadaju određena ovlašćenja i dužnosti. Razlikuju se glavni i sporedni subjekti. Glavni subjekti su ostavinski sud i učesnici. Sporedni subjekti su oni koji ne sprovode ostavinski postupak već pomažu ostavinskom sudu u sprovođenu postupka: matičar, organ starateljstva, sud na čijoj teritoriji se nalazi zaostavština ili sud na čijoj teritoriji je ostavilac umro. Takođe, u sporedne subjekte spadaju i oni koji podstiču pojedine procesne radnje ostavinskog suda ali ne ostvaruju nikakva prava iz zaostavštine: poverioci ostavioca, singularni naslednici ostavioca iz pravnih poslova, izvršilac testamenta, staralac zaostavštine.