1) Увод
Сваки радни однос, био заснован на одређено или неодређено време, мора
једном престати. Основи и случајеви престанка радног односа подлежу строгом режиму
позитивног законодавства. Важност легислативног регулисања овог питања огледа се,
пре свега у чињеници да се детаљним прописивањем основа престанка радног односа
штите права запослених. Рад је за радника извор егзистенције, а њему као слабијој
страни у уговорном односу треба обезбедити одговарајућу правну заштиту. У даљем
излагању, биће више речи о незаконитом престанку радног односа и о улози судова у
поступку заштите права запослених.
Закон о раду
1
у члану 191. садржи норме везане за незаконит престанак радног
односа, иако их у наслову поменутог члана законодавац назива "незаконитим отказом".
Овај члан регулише, у својих шест ставова, питања и последице незаконитог престанка
радног односа у смислу права запосленог на реинтеграцију, накнаду штете и уплату
доприноса као и тзв. супституцију реинтеграције.
Наиме, незаконит отказ, као такав повређује императивне норме, а има, сем
правне и другу вишестурку димензију: економску, социјалну, етичку и др. Уз незаконит
отказ, и институт неоправданог престанка радног односа уско је везан за ову тематику,
јер, иако није директно супростављен императивним прописима, коси се са социјалним
нормама, добрим радним обичајима, етичким постулатима и начелу праведности. Код
незаконитог престанка радног односа долази до повреде објективног права, док код
неоправданог отказа манифестује се субјективна грешка. Тада се испитује да ли онај
који раскида радни однос је то своје право злоупотребио
2
. Институт незаконитог отказа
постоји ради заштите запосленог, те је основна идеја да се оно користи као средство
против незаконитог поступања од стране послодавца. Међутим, пракса је показала да се
незаконит отказ може појавити и у супротном смеру, али такође на штету запосленог.
Ово се односи на тзв. “изнуђени отказ”
3
, када радник отказује уговор о раду мањивом
вољом (нпр. под принудом).
1
Закон о раду (“Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05 и 54/09)
2
Александар Балтић, Основне карактеристике престанка радног односа, “Правна мисао”, бр. 11-12/69
3
Драгољуб Симановић, Радноправна читанка, Службени гласник, Београд 2009, стр. 29.
1
2) Позитивноправна решења
Закон о раду утврђује правне основе, разлоге и начине престанка радног односа.
Правни основ престанка радног односа одређен је правним чињеницама, чијим
остварењем престаје радни однос по неком од правних основа.
Радни однос престаје:
1) истеком рока на који је заснован;
2) кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања,
ако се послодавац и запослени другачије не споразумеју;
3) споразумом између запосленог и послодавца;
4) отказом уговора о раду од стране послодавца или запосленог;
5) на захтев родитеља или старатеља запосленог млађег од 18 година живота;
6) смрћу запосленог;
7) у другим случајевима утврђеним законом.
Може се рећи да је систематизовање случајева и правних основа престанка
радног односауређено је по критеријуму воље субјеката радног односа, запосленог и
послодавца.
По овом критеријуму, могуће је да радни однос престане:
1) споразумом између запосленог и послодавца;
2) отказом од стране запосленог;
3) отказом од стране послодавца;
4) независно од воље запосленог и послодавца – на основу закона
5) и по другим основима одређеним законом.
2
односе се заправо на повреде права које запослени има у радном односу (право у вези
са радним временом, одмором, одсуством, заштитом на раду, зарадом и тд). Када у
оваквој ситуацији запослени откаже уговор о раду, он се налази у истој ситуацији као
да је добио отказ уговора о раду од стране послодавца на незаконит начин. То значи да
запослени има следећа права:
1) да се врати на рад код послодавца ако то жели,
2) да поред враћања на рад захтева да му послодавац исплати накнаду штете у
висини изгубљене зараде, и других примања која му припадају по закону,
општем акту и уговору о раду,
3) Захтева уплату доприноса за обавезно социјално осигурање.
4) Отказ од стране послодавца
4.1. Отказни разлози
Отказ уговора о раду од стране послодавца сложенији је правни основ престанка
радног односа него када радни однос престаје отказом од стране запосленог, како по
условима, тако и по процедури и по обавезама које су последица таквог престанка
радног односа. Отказ од стране послодавца, без обзира на број запослених који остају
без посла, утиче на економску, политичку и социјалну сигурност друштва и представља
један од тежих друштвених ризика. Зато је неопходно јасно, изричито и доречено
правно уређивање основних елемената овог института и његових појавних облика.
Послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје
оправдани разлози предвиђени законом. По заједничким карактеристикама ове разлоге
можемо груписати:
а) на разлоге који се односе на радну способност запосленог,
б) на разлоге који се односе на понашање запосленог и
ц) на разлоге који се односе на потребе послодавца у одређеном тренутку
пословања.
У складу са природом наведених разлога послодавац може да откаже уговор о раду
запосленом:
4
