Notarijat

UVOD

Pravnopolitički razlozi za uvođenje i uređenje instituta notarijata u jednom pravnom sistemu mogu biti različiti. Nekada je to rasterećenje sudova od poslova koji se poveravaju notaru. A nekada seprepoznaje namera zakonodavca da slobodno kretanje roba, lica i kapitala, kojim se ostvaruje širenje tržišta, prati i širenje pravnog tržišta, pri čemu se notarijatu dodeljuje značajna uloga u jačanju ekonomske aktivnosti. Ili se, na primer, jasno ističe želja da se poslovi sastavljanja i overe isprava ne poveravaju ni sudovima, ni izvršnoj vlasti već posebnoj nezavisnoj službi u okviru jedinstvenog pravnog sistema. Ali, bez obzira u čemu se prepoznaje taj pravnopolitički razlog, uvođenje i uređenje Notarijata, i danas kao i vekovima ranije, prati ideja pravne sigurnosti zato što je večito nastojanje čoveka za postizanjem sigurnosti u privatnopravnim odnosima ugrađeno u temelj ove institucije.

Istorija ljudskog društva je istorija težnje ka slobodi i sigurnosti. Društvo kao celina, ali i čovek kao jedinka, poznaju ovu dvostruku težnju: zahtevajući više slobode traži se i više sigurnosti. Ipak, ova dva pojma se suprotstavljaju. Sloboda znači da pojedinac može da izvrši radnje koje mu diktira sama njegova volja. Nasuprot tome, sigurnost poziva više na opšti interes i ima za cilj prethodnu zaštitu od rizika i opasnosti koji proizlaze iz individualnih ponašanja. Dakle, da bi se garantovala sigurnost potrebno je da se čovek ponekad odrekne dela svoje slobode. Tako se pokazuje da je uzaludno težiti za sintezom ovih različitih nastojanja već njihovom ravnotežom. I današnje društvo, kao i sva druga tokom istorije, suočava se sa potrebom uspostavljanja ove ravnoteže.

Spoj slobode i sigurnosti tiče se i pojma pravne sigurnosti. Pravna sigurnost zamišljena je kao garancija građaninu u odnosu na javnu vlast i usmerena je prvenstveno na zaštitu od ideje da je svako mešanje javne vlasti u individualnu slobodu opravdano i neophodno. Ali, potreba za pravnom sigurnošću širi se takođe na odnose između građana. Država želi da dodeli sigurnost određenim odnosima, prvenstveno ugovorima privatnog prava, koji donose za građane značajne obaveze. U nedostatku mogućnosti da direktno interveniše na privatnom polju, država u tom cilju daje određena ovlašćenja kvalifikovanim pravnim profesionalcima. To su upravo notari. Dakle, oni nalaze opravdanje svog delovanja upravo u obezbeđivanju pravne sigurnosti. Iako je cilj ovog rada analiza savremenih aspekta delovanja notara i njegove uloge u obezbeđivanju pravne sigurnosti, koristan je kratak osvrt na prošlost, u kojoj ova profesija ima tako duboke korene.

 
1.    KRATAK OSVRT NA PROŠLOST

U zavisnosti od toga u čemu se prepoznaju elementi koji vode pravnoj sigurnosti, neki istoričari korene notarijata pronalaze u rimskom pravu, dok drugi idu u istoriju notarijata sve do najdalje antike. Da li ovaj drugi stav znači mešanje notara sa pisarom i predstavlja pogrešan pristup, pitanje je koje zaslužuje dublje istraživanje i veći prostor.

Ako se koreni notarijata traže u istoriji koja je prethodila rimskom dobu, onda se bez sumnje ima u vidu da su pojava pismenosti i prve društvene promene u vezi s tim nagnale nepismene da traže usluge onih koji su znali da pišu. Kod svih antičkih naroda nailazi se na ljude koji posvećuju svoju delatnost beleženju sporazuma koje su zaključili njihovi sugrađani: stotine hiljada mesopotamskih glinenih pločica daju podatke o različitim pravnim transakcijama pojedinaca; papirusi na kojima su zabeležena raspolaganja mortis causa, ali i čuvena statua egipatskog pisara, stara gotovo 4 000 godina, ukazuju na delatnost egipatskih pisara; staro jevrejsko pravo svedoči o pisarima kroz Stari zavet; grčka civilizacija imala je javne pisare različitih naziva.

Ali, poreklo notara koji sastavlja i overava sporazume u ime države je novijeg datuma i predstavlja plod viševekovnog razvoja rimske pravne kulture. Iako se tokom ranije rimske istorije beleži delatnost državnih činovnika kao pisara magistrata, senata i sudova (scribae) i posebne vrste zapisivača (notari), ipak su naglašene potrebe za pravnom sigurnošću u kasnom rimskom carstvu dovele do pojave tabeliona (tabelliones), za čiju delatnost se vežu obeležja koji znače začetak modernog notarijata. Ova posebna vrsta javnih pisara, koji su bili specijalizovani u pravnim pitanjima, svoju službu obavljala je na tržnicama (fora) i u kancelarijama, a njihovu aktivnost kontrolišu carski službenici. Isprave koje sastavljaju imaju jaču dokaznu vrednost i postepeno postaju instrumenta publica. Srednjovekovni razvoj u langobardskoj Italiji i Francuskoj stvarao je postepeno posebnu samostalnu notarsku službu, isprave koje su sastavljali imale su istu vrednost kao i sudske odluke, a notari postali osobe od javne vere.