Organska poljoprivreda

1. UVOD

Masovno korišćenje agrohemikalija (đubriva i pesticida) u poljoprivredi posle 60-tih godina prošlog veka, potpuna mehanizovanost radnih operacija i strahovit porast korišćenja dopunske energije u obradi zemljišta i izvođenju pojedinih agrotehničkih mera doveli su do intezivnog porasta poljoprivredne proizvodnje oznacenim kao “zelena revolucija“. Razvojem poljoprivrede proteklih decenija podržavan je intezivni rast po svaku cenu, uz preterano korišćenje prirodnih resursa i zapostavljanje osnovnih ekoloških principa. Takvo gazdovanje resursima dovelo je do mnogih problema u zagađenju životne sredine i ozbiljnih razmišljanja o tome šta ćemo ostaviti budućim generacijama u nasleđe. Globalna razmišljanja na tu temu dovela su i do prvih rezultata vezanih za poljoprivredu, koja idu ka tome da se rastereti svetska konvencionalna proizvidnja i da se negativnost takvog razvoja polako usmeravaju određenim alternativnim pravcima zasnovanim na ekološkim osnovama.
Suština nove filosofije sastoji se u procesu promena u kojima su korišćenje i očuvanje prirodnih obnovljivih i neobnovljivih resursa smer tehnološkog ratzvoja, a investicije i institucionalizacija promene koje moraju biti u potpunoj harmoniji. Takva razmišljanja moraju biti praćena holističkim pristupom životu i razvoju, kao i aktivnostima koje bi trebalo da omoguće zadovoljenje sadašnjih potreba i želja. Moguća alternativa takvom pristupu može se označiti sintagmom održiv razvoj.
Termin “održiva poljoprivreda“ se različito definiše u svetu i kod nas. Zavisno od polazišta (ekološkog, ekonomskog, sociološkog, političkog), ili osoba koje ga tumače, pod ovim terminom podrazumevaju se različite stvari, za različite ljude u različito vreme. Ekološka polazišta uglavnom su vezana i odnose se na osiguranje neobnovljivih resursa i očuvanje biološkog diverziteta. Ekonomski karakter se može sagledati kroz potrebu kvalitetnog razvoja uz ograničenje kvantitativnog rasta. Socijalna uravnoteženost razvoja se odnosi na težnju ka zadovoljavanju osnovnih i potreba višeg reda najvećeg broja ljudi. Kada je u pitanju poljoprivreda svi ovi aspekti se međusobno prožimaju. Definiše se obično kao pravac razvoja poljoprivrede, koji treba da obezbedi dovoljno stabilnu proizvodnju kvalitetne hrane i biljnih proizvoda za drugu tehničku namenu, uz očuvanje osnovnih prirodnih resursa i energije, zaštitu životne sredine, te uz istovremenu ekinomsu efikasnost, odnosno profitabilnost ( De Wit et al. 1987; Francis, 1991; Milojić, 1991; Lazić Branka, 1991; Bertlin, 1992; Molnar i Lazić Branka, 1993; Momirović i sar. 1995; Cvetković i sar. 2000; Kovačević et al. 1997, 1999, Kovačević i Momirović 2004c; Kovačević 2004b, 2004d).

Tranzicija od konvencionalnih sistema zemljoradnje sa intezivnim tehnologijama gajenja (klasična obrada zemljišta, velike količine mineralnih đubriva i pesticida), ka održivim sistemima vodi preko tzv. “low-external-input“ sistema (Liebman i Davis 2000), odnosno LISA sistema – Low Input Sustainable Agriculture (Stonehouse, 1991) do sistema organske poljoprivrede (Organic Farming), kao rezultata dominacije ekološke paradigme u odnosu na ogoljen materijalistički pristup poljoprivredi kao primarnoj ljudskoj delatnosti. Proizvodno-ekološki uslovi nalažu iznalaženje novi rešenja u tehnologiji gajenja ratarskih a naročito hortikulturnog i lekovitog bolja. Takva rešenja podrazumevaju fleksibilniju agrotehniku koja će predstavljati spoj konvencionalnih metoda sa modernim tehnologijama (metode konzervacije zemljišta, plodored sa većim učešćem leguminoza, integralna zaštita bolja, toleratne sorte i kvalitetna dorada semena) kada su u pitanju sistemi racionalnijih ulaganja. Međutim, kada se radi o organskoj poljoprivredi promenama u tehnologiji gajenja interesantnih biljnih vrsta mora se pristupiti na jedan suptilnji način.
Mogućnosti usmeravanja jugoslovenske poljoprivrede ka održivim sistemima razvoja mora se posmatrati u sklopu tranzicije ka tržišnoj ekonomiji i tehničke, tehnološke i ekonomske moći države. U tom smislu, na izgradnji ovakvih sistema postavljaju se prioriteti, pre svega, na državnom, ali i na regionalnom nivou, sa naglaskom na kvalitet i veću raznovrsnost poljoprivrednih proizvoda. Sa druge strane, agronomska i ekonomska fleksibilnost odrzivih sistema treba da ostvari i određenu socijalnu funkciju približavanjem seoskog stanovništva urbanom, kao i da smanji razliku između proizvođača i potrošača. Očekivane, anticipirane promene moraju imati i preciznija određenja u pojedinim segmentima tehnologije gajenja značajnim za biljnu proizvodnju.