Pametne ucionice

UVOD

Proces učenja počinje od malih nogu i traje kroz ceo život. Znanja se usvajaju na različitim mestima i u različitim situacijama, ali u najvećoj meri se taj proces odvija u institucijama: obdaništima, školama, fakultetima i drugim organizovanim vidovima obuke (kursevi).

Način prenošenja znanja sa predavača na studente se polako menjao kroz godine usvajajući nove tehnologije u cilju efikasnijeg obavljanja ove aktivnosti. Tako se sa
školske table prešlo na folije, sa folija na Powerpoint prezentacije, i na kraju na objavljivanje snimljenih predavanja i kompletnog materijala na Internetu omogućujući nove metode učenja poput učenja na daljinu.
Granica između rezličitih metoda učenja počela je da se gubi, a sam proces učenja često dobija pridev mešovito (eng. blended), jer kombinuje više različitih metoda.
Predavanje se može pratiti bez fizičkog prisustva u učionici, tako da pored tradicionalnih metoda učenja, postoje elektronsko učenje (pohađanje e-kurseva), učenje na daljinu (elektronsko i tradicionalno učenje u jednom), i mešavine navedenih.
Nove metode u procesu učenja oslanjaju se na niz tehnoloških inovacija kako bi učesnicima u procesu omogućili da se u potpunosti posvete svojim ulogama i cilju procesa: prenosu i usvajanju znanja. Tako recimo dostupnost materijala korišćenih tokom predavanja (na primer slajdovi ili snimak predavanja se publikuju na
studentskom portalu ili Internetu) lišavaju studente potrebe za pravljenjem detaljnih beleški svega što predavač kaže (jedan od prepoznatih uzroka pada pažnje je i potreba beleženja infromacija za vreme predavanja) i samim time im ostavlja više vremena da se skoncetrišu na interakciju sa predavačem i usvajanje
materije. Pažnja studenata počinje da opada posle 10-ak minuta, tako da se na kraju predavanja zapamti 70% informacija prezentovanih u prvih deset minuta i samo 20% informacija prezentovanih u poslednjih deset minuta. Dostupnost kompletnog materijala sa predavanja omogućuje jednostavno podsećanje i bolje usvajanje kompletnog gradiva. Uz ovu široko rasprostranjenu tehniku, postoji niz novih predloga za dalje unapređenje procesa učenja od automatskog prepoznavanja govora i aktivnosti predavača i studenata, podešavanja parametara
učionice (na primer nivo CO2 u vazduhu) do korišćenja različitih rekvizita i pomoćnih sredstava.

U ovom radu je dat pregled relevantnih istraživanja i rešenja, kao i predlog budućeg razvoja pametnih učionica na osnovu trenutnog stanja i vizije Interneta Inteligentnih Uređaja (eng. Internet of Things).

2. UČIONICE NEKAD I SAD
Prve učionice kod nas bile su u sastavu institucija čija osnovna namena nije bila učenje i poučavanje. To su uglavnom bili posebni prostori za organizaciju crkveno –verskih obreda.

Pisalo se najpre na kamenim tablicama ili daščicama presvučenim tanjim slojem voska. Hartija, guščije pero i mastilo pravljano od uglja, čađi ili boje polako se uvode u upotrebu tokom devetnaestog veka. U prvoj polovini devetnaestog veka su korišćene kamene đačke tablice, računaljke sastavljenih od 12 žica i 78 kuglica za izučavanje računa. Često su računaljke pravljene i od kanapa na koje su nizani orasi, šišarke, a za račun su od koristi bila i zrna kukuruza i pasulja.

Sedamdesetih godina devetnaestog veka učionički prostor činili su: katedra i stolica za učitelja, tabla, kreda, sunđer i skamije za učenike. U to vreme postojale su tri vrste skamija: 1) stare, dugačke za desetak učenika; 2) skamije za 4 do 5 učenika i 3) skamije – klupe dvosedi sa kvadratnom nagibnom pločom, presvučene masnom crnom bojom.

U prvu polovinu dvadesetog veka i dalje su učionice pravougaonog oblika namenjene jednom odeljenju ili jednom razredu. Takve učionice se još nazivaju i univerzalnim ili klasičnim učionicama, jer su namenjene izvođenju nastave za sve predmete, kao i za izvođenje vannastavnih aktivnosti. Univerzalne, klasične učionice i danas egzistiraju, što ukazuje na njihovu funkcionalnost. Da nije tako, odavno bi ih zamenile specijalizovane ili neke druge učionice.

Osnovna prednost klasičnih učionica je: ne gubljenje vremena u premeštanju đaka sa jednog mesta na drugo, učenici učionicu doživljavaju kao lični prostor za rad, što je od posebne važnosti za decu mlađeg školskog uzrasta. Slabosti univerzalnih učionica više dolaze do izražaja u višim razredima osnovne škole jer nastavnike opterećuje prenos tehničkih uređaja koje nose iz jedne u drugu učionicu, pa vrlo često izbegavaju njihovo korišćenje.

U cilju prevazilaženja slabosti univerzalnih učionica, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka postaju aktuelne specijalizovane učionice. One su didaktički, metodički, prostorno i organizaciono prilagođene izvođenju nastave jednog konkretnog predmeta ili grupe više srodnih predmeta.

Kao prednosti specijalizovanih učionica najčešće se navodi: funkcionalnost i svrsishodnost upotrebe prostora, tehničke opreme, veća zainteresovanost učenika za rad, veća aktivnost učenika, mogućnost efikasne realizacije različitih tipova časova – od uvodnog, časa obrade, ponavljanja, vežbanja, do provere naučenog.

Elektronska učionica je posebno uređen prostor, čiji sastav čine: nastavnički pult sa komandnim uređajima, veliki, pregledni razredni ekran sa zvučnicima, kabina sa audiovizuelnim sredstvima i sedišta za učenike sa responderima.