Platonov pojam dijalektike

1.Sokratova dijalektika
Sam Aristotel kaže da postoje dva postignuća u nauci koja bi bez problema mogla da se pripišu Sokratu – to je upotreba „idnuktivnih dokaza i opštih definicija“. Odbacujući sofistička relativna učenja, Sokrat je težio pronalaženju opštih definicija, odnosno stalnih pojmova koji uvek ostaju isiti. Ono što treba razumeti, jeste da je izuzetno teško definisati objektivnost opšteg pojma. Dakako, pored toga što je većina mislilaca isticala njegovu subjektivnost, neosporno je reći (a mi ćemo se voditi time u daljem tekstu) da nam opšti pojam ili definicija predstavlja nešto postojano i trajno. Ali šta je to što je postojano i trajno? „U tome se nalazi dvosmislenost dijalektike i sofistike; Ono što je objektivno iščezava! Koje žnačenje sada ima ono stalno u subjektu?“ Hegel primećuje ono što i mnogi i skreće pažnju da niko pre Sokrata nije uspeo da iskaže misao kao suštinu. Doduše to je prvi učinio Protagora, ali preko kretanja, koje predstavlja svest koja sve ukida i predstavlja nemir pojma. Međutim, taj nemir je sam po sebi istovremeno nešto što miruje i nešto što je stalno. To unutrašnje Ja, jeste negativno jedinstvo, ali baš zato je ono što je pojedinačno, a još ne ono opšte koje je reflektirano u sebe. „I kod Sokrata je bio slučaj da samosvesna misao ukida sve što je određeno, ali tako što je on sada u mišljenju shvatio ono što miruje, ono što je stalno. To Stalno u misli, ta supstancija, ono što je po sebi i za sebe, ono što apsolutno održava, određeno je kao svrha, i još bliže, kao ono što je istinito, dobro.“ Za Sokrata, paravda ili vrlina ne bi predstavljali nešto što se razlikuje od pojedinca do pojedinca, slučaja do slučaja, države do države. Trebalo bi da ostvarimo opštu definiciju ovih pojmova, odnosno nijhovu unutrašnju prirodu, koja će biti primenljiva na sve ljude jer onda dobijamo nešto pouzdano od čega možemo da pođemo. Tek tada smo u prilici da prosuđujemo kako o pojedinačnim aktivnostima, tako i moralnim kodeksima samih država.
Praktična metoda koju je Sokrat koristio da bi došao do ovih pojmova imala je oblik „dijalektike“ ili razgovora. Njegova konverzacija ili njegov „metod“ posedovao je pre svega ova dva određenja: 1) Iz svakog konkretnog slučaja, razvija ono što je opšte i na videlo iznosi pojam koji se sam po sebi nalazi u svesti. 2) Što razlaže ono što je opšte , one odredbe predstava i misli koje su formirane, ocvrsle i u svesti neposredno usvojene, pa sa onim što je konkretno, unosi u njih nered. Sokratova dijalektika sastojala se od dve njemu svojstvene veštine od kojih je prva Mejautika, a druga ironija. Iako bismo svakom od ova dva pojma mogli da posvetimo pojedinačno razmatranje, trudićemo se da ne izlazimo previše iz okvira predmeta ovog rada. Pomenućemo da je njegova ironija imala subjektivan oblik dijalektike. Hegel razlikuje dijalektiku koja predstavlja obrazloženje stvari, od ironije koja je naročit način ponašanja osobe prema osobi, mada je na taj način Sokrat uspevao da natera svoje sagovornike da iznesu svoja osnovna načela, da se izjasne, da bi zatim izvodio suprotnosti iz tih stavova, tj. nalazio njihove mane i kontradikcije. U svakom slučaju, njegova dijualektia jeste išla od manje primerenih definicija ka prikladnoj, ili od razmatranja pojedinačnih primera ka opštoj definiciji.
Ono što predstavlja centar shvatanja Sokratove filozofije jeste njegov stav da je vrlina znanje. Drugim rečima, sama vrlina , nalazi se u znanju, a ona je nužna za dobro delanje. Za Sokrata vrlina je znanje, ili drugačije, on hoće da naglasi da niko sa određenom svrhom i znanjem neće činito zlo, jer niko ne bira zlo kao takvo.Sokrat je do umnosti došao spajajući saznajnu i moralnu sferu. Ipak, koliko god ovo bio velik zaokret po pitanju svesti i shvatanja u istoriji filozofije, problem u daljem napredovajnu nastaje zbog Sokratove ne mogućnosti da izađe iz sfere etičkog. Dok je on dobro shvatao u posebnom smislu preaktičnog dobra (koje se definiše kroz delanje), Platon , pa nakon njega i Aristotel uspeli su da shvate pojam u višem smislu. Kako tvrdi Diogen Laerćanin; Jonci su prnašli filozofiju prirode (fiziku), Sokrat etiku, a Platon je tome dodao dijalektiku. Dakaoko, nemoguće je ne primetiti povezanost Sokratovog shvatanja znanja i umnosti sa Platonovom teorijom ideja. Platon nas kroz Sokratove dijaloge lagano vodi do srži svog učenja i umnosti kao najvećeg oblika saznanja, sa tom razlikom što je Sokratova unutrašnja svest,umost uopšte kao najveći ideal kod Platona prezentovan kao svet ideja.