Platonov pojam dijalektike

Sokratov uticaj
Po Platonu saznanje je moguće zato što postoje ideje (eidos). Ideje su istinski „svet“, ili samo suštinsko, samo postojeće, supstancijalno. Naše istinsko saznanje je saznanje toga „sveta ideja“. Svet ideja jeste istinski svet i tek zato je moguće istinsko saznanje. Sam taj svet ideja, odnosno sama ta takva istina, jeste oslonac za naše mišljenje i vodi samo naše mišljenje. Ono se kreće samo u sebi zbog samog tog istinskog sveta, da bi ga saznalo. Samo to kretanje mišljenja jestetakvo upravo zbog tog sveta, koji mišljenje tako spoznaje.
Za Sokrata vrlina je znanje. Vrlina postoji u znanju vrline i bez znanja nema dobrog delanja. On prvo govori o vrlini i moralu, pa na osnovu toga zaključuje da postoji istinsko znanje; zato što postoji vrlina postoji i pravo znanje(vrlina po sebi kao ono opšte jeste uzrok istinitog znanja vrline). Sokrat povezuje moralnu i saznajnu sferu. Sjedinivši ih, svodi ih na umnost. Samu umnosti znanje možemo da otkrivamo, da dolazimo do nje i posedujemo je, i u tom smislu smo različiti po mudrosti, po znanju, pa i po sopstvenim moralnim normama.
Kod Sokrata znanje ima istu vrednost za moralno delanje, kao što kod Platona same ideje imaju za znanje. Kao što je moguće znanje zato što postoji „svet ideja“, tako je i moralno naše delanje i praktično postupanje moguće samo zato što postoji pravo znanje, koje moramo otkrivati u sebi samima. Zato što postoji istinsko, opšte znanje (znanje dano u pojmu) i zato što smo nosioci tog takvog znanja u sebi i što smo sama ta umnost, mi smo zbog toga i moralna bića i postupamo u skladu sa znanjem. Sokrat postavlja samu tu umnost i samo znanje kao nešto što možemo da otkrivamo, ali tako da ga nikad ne možemo do kraja da osvojimo i posedujemo kao konačno i završeno, već smo stalno iznova u saznavanju iu stalnoj težnji. Ali već to znanje koje smo stekli, koje imamo i koje nam služi, upućuje na prirodu naše umnosti. Sokrat je, kao i sofisti, bio zainteresovan za praktične oblike ponašanja,ali nije mogao da se pomiri sa sofističkim shvatanjem da je istina relativna, da nema nikakve postojane norme, nikakvog trajnog predmeta znanja. Bio je ubeđen da etičko ponašanje mora da bude utemeljeno na znanju, a da znanje mora da bude o večitim vrednostima koje nisu predmet promenljivih i varljivih čulnih utisaka niti ličnih mnenja pojedinaca, već su iste za sve ljude i sva vremena.U takvom Sokratovom shvatanju znanja i umnosti (koja je opšta i data svakom kao neka „unutrašnjost“) pripremljeno je i Platonovo učenje o idejama i pri tome to idealno (koje je kod Sokrata – unutrašnje, koje se kod njega može shvatiti kao svest i umnost uopšte, koja sadrži znanje) kod Platona je postavljeno kao svet ideja.

Teorija saznanja
Prema Koplstonu, kod Platona možemo razlikovati: 1. Kritiku sofističke teorije saznanja (u Teetetu) i 2. Učenje o istinskom znanju (u Državi), koje uvek ima dva svojstva, da je nepogrešivo (pouzdano) i da je znanje stvarnosti (onoga što jeste). Platon nije bio prvenstveno zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja, već za pitanje šta je pravi predmet saznanja. On je polazio od pretpostavke da je moguće saznanje. Njegove epistemološke i ontološke postavke su izmešane međusobno i ujedno obrađene. Platon je protiv relativizma u saznanju, protiv shvatanja da su opažaji pravo saznanje i da ono što se nekom čini istinitim jeste istinito za tog pojedinca. Za Protagoru, čovek je merilo svih stvari. Opažanje je relativno. To je Protagorin stav koji Platon prihvata, ali ako samo saznanje nije čulno opažanje. Platon polazi od Heraklitovog stava da su predmeti čulnog opažanja stalno u menjanju, da stalno nestaju i nastaju novi. Prema Platonu oni ne mogu biti predmet istinitog saznanja. „Predmet istinitog saznanja mora da bude postojan i trajan, utvrđen, podesan da bude obuhvaćen jasnom definicijom, koja, a to je video još Sokrat, obuhvata ono opšte.“ U stavu: „Atinski ustav je dobar“ pojam dobrote je suštinski pojam i prema njemu se određuje svaki drugi ustav. Sam pojam dobra upućuje na pojedinačne ustave, ali i na jednu „višu stvarnost“. Opšti pojmovi se odnose na stvarnost višeg reda od stvarnosti čulnoga opažanja.
Platon u Državi razlikuje četiri vrste načina saznanja koji odgovaraju predmetima saznanja kojih ima isto toliko. Načini saznanja su slutnja (eikasia), verovanje (pizis), razumski (dianoia) i umskinačin saznanja (noezis). Prva dva načina čine mnenje (doxa), druga dva čine više saznajno stanje i jesu istinsko znanje (episteme). Načinima saznanja odgovaraju saznajni predmeti: senke, slike i odblesci predmeta (čulne iluzije), zatim, predmeti čije su te senke, slike i odblesci, i te dve vrste čine spoljašnji svet čulno opažljivih stvari i o tome svetu ne možemo imati pravo znanje, već samo mnenje. Treću višu vrstu čine geometrijske figure (matematički predmeti) i četvrtu vrstu predmeta saznanja čine najviša umna načela ili ideje po sebi.Jedino ideje i to područje imaju ontološki karakter i ideje su odlučujuće za postojanje svega drugog. Pravo znanje je o misaonom svetu, a o predmetnom tek mnenje. Razum je između pravog znanja i mnenja, jer se pomoću hipoteza i slika okreće prema idealnim geometrijskim figurama, a saznanje ideja je samo čisto mišljenje.