Pozoriste i likovne predstave

Uvod

U pozorištu se najbolje oseća moć tih genijalnih ostvatrenih doživljanja: kao da smo vinuti u neki nov prostor; svi utisci se prepliću; najjači pomaže najslabijem; oduševljenje narasta i reširuje se; izbija na trenutke; zatim se tišina i pažnja udvostruluju; tako da se u tom mnoštvu gledala, tih glumaca koji odlaze i dolaze, u celom tom aparatu, u svim tim smilima, čni da postoji samo jedna jednia misao i tek jedan čovek koji govori jednom drugom čoveku.

Alfred de Musset, franucki pesnik i dramatičar
„Pozorište je u modernom građanskom životu u kojem se, zahvaljujući religiji, zakonima, moralnosti, običajima, navici, stidljivosti i tako dalje, sputava veoma tesnim granicama značajna i u neku ruku neobična ustanova.“

„U sva vremena se pozorište emancipovalo čim je to samo moglo, a njegova sloboda ili drskost nikada nisu bile dugotrajne. Ono ima tri glavna protivnika koji se uvek trude da ga sputaju: policiju, religiju i ukus pročišćen višim moralnim gledištima.“

Johan Volfgang Gete, kompozitor

“Oni koji dolaze na naše predstave su ljudi koji imaju novca da plate kartu, a mi dolazimo iz krajeva gde govorimo o ljudima koji ne samo da nemaju novca da plate karte već nemaju ni hleba. Zato je logično da često izgleda da je naš diskurs agresivan, ali ja verujem da on u sebi nosi i neku nadu. Na margini institucionalnih pozorišta koje finansira država moraju postojati pozorišta otpora koja imaju šta reći.”

Rodgrigo Garcia, dramaturg
1. Pozorište i likovne predstave

Čuveni Aristotel je u svom delu “Poetika” napisao da se pozorište razvilo iz peana, svečanih pesama u slavu boga Dionisa. Takmičenja u tragedijama organizovana su na festivalu u gradu Dionisija, a svaki pisac imao je patrona i pisao je tetralogiju: tri tragedije i satirsku igru.
Pisac je tada bio sve: režiser, kompozitor, koreograf… Tetralogije su bivale izvođene u otvorenom teatru i na njima su učestvovali samo muškarci, koji nisu glumili, već su samo predstavljali sami sebe, a pratio ih je hor koji je pevao i recitovao u slavu grčkih heroja. I glumci i članovi hora nosili su velike šarene maske ali i glomaznu i upadljivu odeću.
Prvi poznati pravi glumac i teoretičar bio je Teospid i on je izvršio pravu pozorišnu revoluciju. Davne 534. godine pre nove ere uveo je sistem u kome je glumac, protagonista glumio sve uloge. Dramski pisac Eshil, uveo je drugog glumca (antagonistu), a Sofokle trećeg glumca. Jako mali broj pozorišnih dela sačuvan je iz ove epohe.
Likovna umetnost predstvlja verovatno najstariji oblik čovekove umetnosti, ako izuzmemo ritualnost. O likovnoj umetnosti se govori već nekoliko hiljada godina. Postoji veliko broj stilova, perioda i likovni jezik koji sve to uokviruje.