Prava coveka

PRAVA COVEKA- RAZVOJ I KODIFIKACIJA

Povelja Ujedinjenih nacija- odredbe o ljudskim pravima ukljucene u konacni tekst povelje daleko su ispod ocekivanja u vreme njenog usvajanja. Razlog toga je svakako okolnost da su tadasnje velike sile imale sopstvene teskoce sa ljudskim pravima. Iako malobrojne i opste, odredbe Povelje o ljudskim pravima imaju visestruki pravni znacaj. Pre svega njima su ljudska prava internacionalizovana. Pored toga ljudska prava vaze za sva lica bez obzira na rasnu, versku, i etnicku pripadnost. Odredbe o ljudskim pravima u Povelji predstavljaju zapravo opsta pravila MP, bez obzira sto Poveljom nisu predvidjene garancije za njihovu primenu.

Opsta deklaracija o pravima coveka – S obzirom na karakter odredaba Povelje nametala se potreba za donosenjem jednog dokumenta kojim bi se detaljnije regulisala ljudska prava. Taj zadatak preuzela je Komisija za ljudska prava i nacinila nacrt Opste deklaracije o ljudskim pravima koji je Generalna skupstina UN usvojila putem svoje rezolucije 1948. godine. Deklaracija se sastoji iz uvoda i operativnog dela. U uvodu se iznose razlozi njenog donosenja, dok se operativni deo moze podeliti na 3 dela: filozofska osnova ljudskih prava (sva ljudska bica radjaju se slobodna i jednaka), opsti principi (jednakost i nediskriminacija), zabrana delatnosti na ponistenju prava i sloboda ustanovljenih Deklaracijom. Deklaracija ne sadrzi nikave odredbe o nadzoru nad ostvarivanjem zajamcenih prava.

Paktovi o pravima coveka – Komisija za prava coveka je 1948. izradila prvi nacrt Pakta o pravima coveka, a 1951. je odluceno u oviru Ekonomskog i socijalnog saveta i Generalne skupstine, da se izrade dva pakta, jedan koji ce sadrzati ekonomska, kulturna, i socijalna prava, i drugi u kome ce se nalaziti gradjanska i politicka prava. Generalna skupstina OUN usvojila je 1966. godine Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima, i Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim, i kulturnim pravima coveka, i treci dokument, Fakultativni protokol uz Pakt o politickim i gradjanskim pravima coveka. Oba pakta stupila su na snagu 1976. godineDrugi fakultativni protokol uz Pakt o gradjanskim i politickim pravima coveka usvojen je 1989. godine sa ciljem ukidanja smrtne kazne.

Teheranska proklamacija i Becka deklaracija i program akcije – U Teheranu je 1968. odrzana prva Medjunarodna konferencija o pravima coveka, u cilju razmatranja pitanja daljeg razvoja i obezbedjivanja ljudskih prava. Na konferenciji nije doneta Povelja o pravima coveka, vec samo proklamacija u kojoj se potvrdjuje visoka vrednost Povelje, trazi prihvatanje Paktova, i osudjuje Aparthejd. Druga medjunarodna konferencija o pravima coveka odrzana je u Becu 1993. godine na kome je usvojen dokument pod nazivom „Becka deklaracija i program akcije“ u kome su sazeta najvaznija nacela postojecih instrumenata, i oznaceni osnovni pravci delovanja drzava i organizacija u cilju razvoja prava coveka.
POLOZAJ IZBEGLICA I APATRIDA

Do pocetka XIX veka trgovina robljem je bila dozvoljena i drzave su se cak borile da ostvare sto bolji polozaj u ovoj vrsti trgovine. Posot ropstvo predstavlja najizrazeniji oblik povrede ljudskog dostojanstva, na Beckom kongresu 1815. doneta je nacelna deklaracija kojom je trgovina robljem proglasena povredom evropskog medjunarodnog prava. Nakon toga sledi Akt o Kongu iz 1885. koji je zabranio ropstvo i trgovinu robljem u slivu ove africke reke, i Briselska konvencija iz 1890. kojom je usvojen niz mera za zemlje koje trguju robovima.

Izmedju dva svetska rata problemom ropstva bavilo se Drustvo naroda pod cijim je okriljem 1926. zakljucena Konvencija o ropstvu sa ciljem potpunog ukidanja ropstva. Godine 1957. UN su usvojile Dopunsku konvenciju o ukidanju ropstva, trgovine robljem, i prakse slicne ropstvu. U obe konvencije ropstvo se definise kao „stanje ili polozaj nekog lica nad kojim se vrse atributi prava svojine ili neki od njih“. Konvencija iz 1957. zabranjuje duznicko ropstvo, prinudan rad, dogovorne brakove, prodaju maloletnika. Iz obicajnog prava preuzeto je da svaki rob koji se skloni na brod drzave ugovornice postaje slobodan. Pored opste zabrane ropstva MP je posebnu paznju posvetilo zabrani trgovine belim robljem, tj. zenama i decom, i u tom cilju UN su 1949. donele Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudskim bicima i eksploatacije prostitucije drugih lica.

Posle I s.r. a narocito posle II s.r, javila se potreba za medjunarodnopravnim regulisanjem izbeglica. To su lica koja u masama napustaju svoju zemlju i traze utociste u drugoj zemlji. Drusvo naroda je 1933. osnovalo Visoki komesarijat za izbeglice usled izbeglih Jevreja iz Nemacke i ruskih izbeglica. 1947. obrazovana je specijalizovana agencija UN- Medjunarodna organizacija za izbeglice, koju je od 1949. zamenio Visoki komesar za izbeglice. Od 1954. izbeglicama se pored zastite pruza i ekonomska pomoc. 1951. odrzana je medjunarodna konferencija u Zenevi sazvana od strane OUN, na kojoj je doneta Konvencija o polozaju izbeglica. Konvencija daje siroku definiciju izbeglica, koja se odnosi na gotovo sva lica sa izbeglickim statusom. U Konvenciji je polozaj izbeglica regulisan uvodjenjem nekoliko standarda.
Apatridi su lica bez drzavljanstva. Pojam izbeglice vezan je za politicke momente tj. za progon lica na verskoj, nacionalnoj, rasnoj, ili politickoj osnovi. Nasuprot tome pojam apatrida vezan je za pravne momente. Jedno lice moze ostati bez drzavljanstva, bilo da je rodjeno od roditelja cije drzavljanstvo nije regulisano, bilo da je otkazalo drzavljanstvo u jednoj zemlji, i konacno usled sukoba zakona i sukcesije. Lica bez drzavljanstva lisena su obaveze ali i pravne zastite od strane drzave. Ujedinjene nacije sazvale su 1954. konferenciju na kojoj je usvojena Konvencija o pravnom polozaju lica bez drzavljanstva. Sadrzina Konvencije u pogledu licnog statusa lica bez drzavljanstva i njegovog pravnog polozaja identicna je sa sadrzinom Konvencije o izbeglicama. Lice bez drzavljanstva ne moze se proterati iz zemlje u kojoj boravi sem u slucaju kada to nalazu razlozi nacionalne bezbednosti, drzavne bezbednosti, i javnog reda. Da bi se apatridija kao pojava likvidirala, drzave ugovornice obavezale su se da ce u granicama mogucnosti olaksati asimilaciju i naturalizaciju lica bez drzavljanstva.