Preventivne mere kod osiguranja useva i plodova

1.1. POJAM OSIGURANJA

Osiguranje je nauka koja se bavi proučavanjem delovanja ostvarenja rizika, ekonomskim posledicama ostvarenog rizika, kao i izučavanjem načina upravljanja rizikom kako bi se umanjile ili sprečile mogućnosti nastanka rizika.

Osiguranje je institucija koja štete nastale na imovini ili licima nadoknađuje društvu ili licima zbog ostvarenja rizika koje sa sobom nose rušilačke sile ili nesrećni slučajevi.

Osiguranje predstavlja i udruživanje svih onih koji su izloženi istim opasnostima, a svrha udruživanja je zajedničko podnošenje ekonomskih posledica štete koja će sigurno zadesiti barem jednoga od njih u određenom vremenskom periodu.

U osiguranju se ostvaruje uzajamnost i solidarnost, odnosno aktuarski posmatrano vrši se izjednačavanje rizika, njegovo atomiziranje. To znači da štete koje nastaju dejstvom stihije ili nesrećnih slučajeva u određenom periodu po određenim grupama rizika koji su isti ili slični, padaju na teret svih onih kojima preti opasnost od istih rizika, a ne na pojedinca.

Fundamentalna osnova osiguranja je rizik. Rizik da će doći do gubitka imovine ili dela imovine usled delovanja nekog neočekivanog događaja, kao i rizik da će doći do narušavanja zdravlja ili gubitka života, od neočekivanog uzroka.

Ostvarenje rizika uvek ili skoro uvek ima za posledicu ekonomski gubitak kod osiguranja stvari i moralni gubitak kod osiguranja lica.

Osiguranje je privredna delatnost, u čiju delatnost spadaju usluge čiji je osnovni cilj ostvarivanje profita.

Osnova osiguranja se sastoji od:

•  uzajamnost,
•  solidarnost,
•  disperzija opasnosti,
•  cena opasnosti,
•  upravljanje rizikom.

1.2. ISTORIJA OSIGURANJA

Segmenti osiguranja nastaju kao spontane reakcije na opasnost koja je pretila imovini.
Velike opasnosti od dejstva mora ili reka kojima se vršio prevoz robe počev od prvih pojava trgovine. Prevoz robe se vršio primitivnim plovilima (splavovima, čamcima, jedrenjacima) koji su bili izloženi velikim opasnostima reka i mora.
Česti gubici robe prevožene na taj način naveli su na razmišljanje o potrebi preuzimanja nekih mera radi spečavanja ekonomskih gubitaka proisteklih iz gubitaka robe.

Korene osiguranja nalazimo kod Vavilonaca koji su pre četiri milenijma primenjivali oblik osiguranja koji se sprovodio tako što se u slučaju gubitka broda njegovom vlasniku nadoknađivala šteta, ali koji je u slučaju da brod srećno stigne na svoju destinaciju bio dužan da isplati određeni deo svoje dobiti.

Pisani tragovi o osiguranju postoje i u Hamurabijevom zakonu iz 2250.godine p.n.e. u vidu uredbe o međusobnoj obavezi učesnika trgovačkog karavana da nadoknade štetu koja bi nastala u slučaju pljačke.

Takođe i u praksi kineskih trgovaca koji su pre 5000 godina, prevozeći robu preko reke Jangce, imali običaj da je podele u više čamaca, čime su na jednostavan način delili rizik u slučaju pevoza preko opasnih mesta.
Prva sačuvana polisa potiče iz Lombardije, 1182. godine. Iz perioda od XII do XV veka sačuvano je više od 400 polisa, ali u to vreme polisa osiguranja nije uvek bila garancija dobijanja nadoknade, naročito u slučaju gubitka broda.