Rabindranat Tagote – Gradinar(izbor)

 UVOD
„Gradinar“ je zbirka kratkih pesama u obliku priča, sažetih i punih emiocija. Objavio ju je u svojoj dvadeseti drugoj godini.     U svojoj kritici Dr Vojislav Đurić kaže: „Ljubav je glavna tema Tagorine lirike:ljubav prema ženi, prema deci, prema otadžbini, prema prirodi, prema životu uopšte“. U tome su sve njegove misli i emocije.
O ljubavi prema prirodi, koja u „Gradinaru“ kao uostalom u njegovoj lirici ima zapažno mesto, Tagora kaže da je još u ranom detinjstvu osetio prisnost sa prirodom u skladu sa „muzičkim tonovima godišnjih doba“. Žena, naravno – kao najlepše i najneposrednije oličenje života – ima počasno mesto. Ona je polu žena, a polu san. U njenom smehu je muzika izvora života – kaže dalje Dr Đurić, u svojoj kritici „Gradinara“.  – Draga je kad govori i kad ćuti, kad je vesela i kad je tužna, kad moli i kad zapoveda, kad traži i kad odbija, kad je stidljiva i kad je nestašno lukava, kad nosi kotaricu, ili krćag na bedru, i kad čeka kraj žiška u kući, kad baca ogrlicu pod točkove svoga kneževića i kad muze kravu, kad je sigurna u sebe i kad se plaši, kad je bliska susetka i kad je samo snovima poznata, kad krije oči i kad izazivački gleda, kad obilazi prolaznika i kad ga dodiruje i kad ga dodiruje ribom svojih haljina, kad zvekeće grivnama i kad tiho utkiva nebesko plavetnilo snova poznatog imena.

3.                   BIOGRAFIJA
Rabindranat Tagore (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore; Kalkuta 7. maj 1861 — 7. avgust 1941) je bio indijski književnik, dramaturg i filozof.
Napisao je više od 1000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću. Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik.
Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine.
Bio je najmlađi sin (sedmo dete) hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku i da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Tokom boravka u Londonu objavio je svoje prve dve zbirke pesama – „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“.
Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za zbirku pesama „Gitandžali“, upravo u to vreme gubi i ženu i decu. Ovu zbirku pesama je napisao 1910. u Bengalu, a dve godine kasnije ista se izdaje u Londonu u prevodu na engleski jezik.
Godine 1915. britanska vlada ga je proglasila za viteza. Titule se odrekao posle masakra u Amricaru 1919. godine, u znak protesta protiv vladara.
Osnovao je eksperimentalnu školu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je učestvovao u Indijskom nacionalističkom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.
Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“.
Tagore je takođe pisao i priče, romane, pozorišne komade, eseje, mjuzikle, putopise i memoare. Bavio se i slikanjem i komponovanjem.
Napisao je reči i muziku indijske nacionalne himne (Đana Gana Mana). Takođe je autor reči i melodije pesme koja je danas himna Bangladeša (Amar šonar Bangla).
Umro je u svom rodnom gradu 7. avgusta 1941. godine.