Radioaktivnost

1. Uvod

Dvadeseti vek je bio obeležen veoma  značajnim otkrićima u oblastima nauke i tehnike. Ovde je reč o jednoj od njih za koju se, verujem, istoričari složiti da je snažnija  od ostalih uticala na vreme koje je za nama i obeležila ga  kao početak atomske ere civilizacije.
Sve je počelo krajem dvadesetog veka otkrićima radijacije  1895  i radioaktivnosti  1896,  za kojima se na putu dugom jednog stoleća sledila brojna dešavanja.

2. Metod  rada

Dešavanja koja su usled radioaktivnosti proteklih decenija potresala javnost, mogućnost prolaska različitih vrsta zraka kroz različite vrste materijala, pri čemu dolazi do jonizovanja sredine, podstaklo me je na to da ozbiljnije pristupim ovoj temi i pozabavim se uzrocima i posledičnim pojavama ove reakcije.
Do podataka za ovu temu došao sam koristeći literaturu Ivana Draganića ,,KROZ  SVET  RADIJACIJA  I  RADIOAKTIVNOSTI“, znanja iz opšte kulture, kao i elektronskih pomagala uz pomoć kojih sam došo do značajnih rezultata sa intepneta.
U narednim poglavljima biće više reči o radioaktivnosti, istraži-vanju ove pojave i posledica po živi svet.

3. Diskusija
3.1. Istorija ravoja radioaktivnosti

Radioktivnost je spontani proces u kojem se atomsko jezgro, emitujući jednu ili više čestica ili kvanata elektromagnetnog zračenja, preobražava u drugo jezgro.
Prirodnu radioaktivnost otkrio je krajem 19.veka francuski fizičar Anri Bekerel. Pokušavajući da ustanovi uzrok flourescencije, odnosno fosforescencije nekih materijala, Bekerel je na fotografsku ploču umotanu u crni papir postavio kristal uranijumove soli i onda sve izlagao sunčevoj svetlosti. Nakon razvijanja fotografske ploče pokazalo se da je ona bila osvetljena, dakle uranijumova so je emitovala zračenje koje može da prođe kroz crni papir i da deluje na fotografsku ploču. Bekerel je smatrao da uranijumova so zrači pod dejstvom sunčeve svetlosti. A onda, jednog dana, zbog oblačnosti, odustao je od eksperimenta i foto ploču umotanu u crni papir odložio, a preko nje i uranijumovu so. Posle nekoliko dana ipak je razvio ploču i na veliko iznenađenje, ustanovio da je ona jako ozračena. Ispravno je zaključio da uranijumova so, bez spoljašnjih uticaja, dakle spontano, emituje zračenje koje prolazi kroz hartiju i izaziva zacrnjenje foto ploče.
Bekerelova fotografija koja predstavlja i otkriće prirodne radioaktivnosti. Vide se konture dva kristala dvostrukog sulfata uranijuma i kalijuma, čije je zračenje zacrnilo fotografsku ploču. Komplet je bio izložen dnevnoj svetlosti 26.februara 1896, vrlo slabom suncu 27.februara, a zatim stavljen u fijoku i razvijen 1.marta.
Šema prve Bekerelove demonstracije sposobnosti uranijumove soli da razelektriše naelektrisana tela. To je preteča svih kasnijih jonizacionih detektora radioaktivnog zračenja.
Poslije otkrića radioaktivnosti uranijuma, Marija Kiri i njen muž Pjer Kiri ispitivali su veliki broj hemijskih elemenata i njihovih jedinjenja da bi utvrdili njihova radioaktivna svojstva. Proučavanjem rude pehblende (koja se uglavnom sastoji od uracil oksida U3 O8) Marija Kiri je otkrila jako zračenje, koje nije bilo proporcionalno količini uranijuma. Korišćenjem običnih hemijskih postupaka za razdvajanje elemenata, Pjer i Marija Kiri su izolovali polonijum i radijum. Radijum je izolovan poslije dugog i strpljivog prerađivanja jedne tone rude
pehblende iz koje je već bio izvađen uranijum. Izdvojene su najprije male količine radijuma u obliku radijum hlorida, dok je 1910. elektrolizom dobijen čist radijum. Pokazalo se da je njegov maseni broj 226, a atomski 88. Radijum u rudama obično prati uranijum, ali se nalazi u veoma malim količinama (na tri tone uranijuma dolazi oko jedan gram radijuma). Novootkriveni element, radijum, zračio je oko milion puta intenzivnije od uranijuma i po tome je dobio ime. Kiri i Šmit otkrili su, nezavisno, da su i torijumova jedinjenja radioaktivna. Zatim su Debern i Gizel u uranijumovim mineralima našli još jedan radioaktivni element, aktinijum.
Radioaktivno zračenje, koje je prvobitno otkriveno, zapaženo je samo kod nekih supstanci (elemenata). Takve supstancije su nazvane radioaktivne supstancije ili radioaktivni elementi. Daljim ispitivanjem pokazalo se da znatan broj elemenata poseduje radioaktivne izotope. Godine 1934. čovek je ostvario veštačku radioaktivnost. Do tada se proučavala tzv. prirodna radioaktivnost tj. radioaktivnost elemenata koji su po svojoj prirodi radioaktivni.