Radno pravo

1. Predmet radnog prava
Radno pravo je samostalna grana pravnog sistema i njen osnovni zadatak je da reguliše pravne norme koje se tiču radnogpravnog odnosa. Radno pravo obuhvata skup pravila kojim se regulišu radno pravni odnosi, pravne ustanove i pravni odnosi koji nastaju prilikom uspostavljanja ili prekida rada zaposlenog, kao i posebne mere zaštita koje država obezbeđuje svim licima koja su u pravnom odnosu. U pravnoj nauci proizilazi da radno pravno reguliše radno pravne norme milione zaposlenih u svetu, i regulator je materijalnog i socijalnog položaja. A njegov značaj je: pravni, ekonomski, politički i socijalni.

2. Izvori radnog prava
Izvori radnog prava: opšti pravni akti (njima se regulišu pravni odnosi). Izvori prava odnose se na neodređen broj slučajeva i subjekata prava a država garantuje njihovu primenu. Koji
će opšti pravni akt biti izvor prava određuje država. Izvori radnog prava dele se po raznim kriterijumima, donosiocu i prema poreklu. Prema poreklu su unutrašnji (nacionalni, domaći) i
izvore međunarodnog prava.

3. Heteronomni izvori radnog prava
To su unutrašnji izvori radnog prava. Heteromoni ili kongentni izvori su: Ustav, Zakoni (o radu, zaštita o radu, o inspekciji rada, o štrajku, o ostvarivanju prava i zapošljavanju, kolektivni ugovori, pravilnici itd.). Ove izvore utvrđuje država.

• Ustav: je akt najviše pravne snage. Ustavom se regulišu i osnovna prava, dužnosti građanina na radu.
• Zakon: najznačajniji izvor radnog prava. Regulišu pravni položaj privrednog subjekta i predstavljaju pravni odnos za podzakonske i autonomne akte. Zakoni se vežu na one kojeregulišu radni odnos i ne regulišu radni odnos.

Zakoni koji regulišu pravni odnos: Regulisanje isključivo radnog odnosa i Zakoni koji imaju za osnov regulisanje neke druge odnose, ali dopunski regulišu i radne odnose. Zakoni koji regulišu radni odnos su: opšti (opšti režim radnog odnosa i odnose se na poslodavce i zaposlene) i posebni (delatnostdržavnih organa, javne službe, lokalna samouprava itd). Zakon o radu je matični Zakon radnih odnosa i njime se uređuju sistem radnih odnosa u SR. Podzakonski akti: donose ih određeni državni organi. To su: uredbe, odluke, pravilnici, naredbe. Donose se na osnovu izričitih ovašćenja u Zakonu. Uredbe usvajaju samo Vlade, a pravilnici su češće u upotrebi kao vrsta podzakonskih akata države.

4. Autonomni izvori radnog prava
Ovo su unutrašnji izvori prava i utvrđuje ih ne državna organizacija tj. organizacije radnika i poslodavaca. Autonomno pravo nije potpuno nezavsno od “državnog prava”. Kod ponekih
kolektivnih ugovora država se javlja kao stranka tj. učesnik. Najznačajniji su kolektivni Ugovor o radu i drugi opšti akti. Kolektivni Ugovor o radu: je sporazum zaključen u pisanoj formi između unije poslodavaca i sindikata. Njime se uređuju međusobni odnosi ugovorenih strana (obligacioni deo) i uslovi rada (normativni deo). Obligacija sadrži: klauzula o očuvanju socijalnog mira, sindikalne sigurnosti, mirenju, posredovanju, arbitraži,…Normativni deo sadrži: odredbe kojima se regulišu prava, obaveze, odgovornosti, radno vreme, zarade i naknade zarade itd.Vrste kolektivnih Ugovora:

•  Opšti: zaključuju se na nivou RS. Primenjuje se na sve zaposlene i poslodavce na teritoriji RS.
• Poseban kolektivni Ugovor: zaključuje se za teritoriju jedinice teritorijalne autonomne ili lokalne samouprave. Poseban kolektivni Ugovor za granu, delatnost ili grupaciju za teritoriju RS zaključuju ga reprezentativni poslodavci i sindikat. A za teritoriju jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave zaključuju ga udruženja poslodavaca i sindikat.
• Pojedinačni kolektivni Ugovor: Zaključuje se kod poslodavca između sindikata poslodavca i direktora. Ako učestvuje više sindikata, dindikata bira članove i organizuje se odbor.
• Opšti akti: Zakon o preduzećima propisuje sledeće opšte akte: statut (osnovni akt preduzeća sadrži odredbe o firmi, delatnosti, sedište preduzeća, zastupanje, statusne promene), pravilnik (regulišu se značajna pitanja vezano za zaposlene i poslodavce. Pravilnik o radu je jedinstven opšti akt, ali postoje i pravilnici o sistematizaciji radnog mesta, zaštita na radu itd.) i odluku (regulišu se pitanja na prava, obaveze i odnosa iz radnog prava). .Opšti akt je u saglasnosti sa ustavom, zakonom i kolektivnim ugovorom o radu.

5. Međunarodni izvori radnog prava
Su akti međunarodnih organizaciji i međudržavni ugovori. Akti organizaciji ujedinjenih nacija: univerzalna deklaracija o pravima čovečanstva koju je donela generalna skupština ujedinjenih nacija. Ovo nije formalni izvor prava jer iz nje ne proizilaze posebne obaveze da države članice UN, ali su je mnoge zemlje u svetu unele u svoje ustave. Zatim, Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Ovde su propisana: prava na rad, odmor, odsustvo, socijalno osiguranje itd. Akt međunarodne organizaciji rada: najznačajnije mesto je normativna delatnost koja se ostvaruje donošenjem konvencija i preporuka koje čine tzv. Mađunarodno radno zakonodavstvo. Predmet ovog akta su različiti odnosi iz oblasti radnog i socijanog prava. Konvencije Međunarodne organizaciji rada imaju obaveznu pravnu snagu za sve države članice koje ih ratifikuju. One predstavljaju multilateralni međunarodni ugovori sui generis. Preporuke Međunarodne organizaciji rada: su moralna obaveza za države članice da preduzmu odgovarajuće Zakonske mere da koje odgovaraju ciljevima preporuke. Preporuke predhode donošenju konvencija, nemaju karakter međunarodnog ugovora. Preporuke su formalni izvor prava. Akti regionalnih organizacija:to su određeni propisi koje donose organi regionalne zajednice samostalno ili uz saglasnost država članica. Bilaterani ugovori: su izvori radnog prava i zaključuju ih dve države uz poštovanje principa prioriteta. Njime se regulišu prava i obaveze u vezi sa radom i prava i obaveze socijalnog osiguranja zemalja ugovornica, na osnovu rada i boravka u jednoj državi.

6. Radni odnos-pojam i uređivanje
Pojam: To je odnos na osnovu rada koji se zasniva ugovorom između zaposlenog (radnika) i preduzeća, pravnog ili drugogo fizičkog lica tj. poslodavca. Radnim odnosom se smatra i
odnos između države i zaposlenog. On nastaje kao dobrovoljan odnos i ciljevi su: obavljanje određenih poslova, ekonomsko korišćenje sredstava i ostvarivanje prava i obaveze koje se tiču na radu i po radnom osnovu. Zaštita se obezbeđuje pred sudom a prava i obaveze se obezbeđuju kod poslodavca. Položaj zaposlenih je izjednačen svuda isto.