Recikliranje i volarizacija otpada iz prehrambene industrije

1.    Apstrakt
U ovom radu razmatran je održivi razvoj u prehrambenoj industriji. U jednom broju razvijenih zemalja su razrađene i usvojene strategije održivog razvoja i u sklopu tog održivog razvoja prehrambene industrije i data su rešenja za jačanje održivih tehnologija u proizvodnji i preradi hrane. Navedene strategije sadrže konkretne predloge sa rokovima unutar kojih se predložena rešenja trebaju ostvariti u praksi.  U nastavku obrađene su neke od štetnih materije u hrani poreklom iz okoline. Osim prirodnih sastojaka (nutrijenti) u hrani se mogu naći i nepoželjne komponente poreklom iz okoline ili komponente koje čovek koristi u procesima primarne poljoprivredne proizvodnje, prerade, pakovanja, skladištenja i distribucije. U pojedinim segmentima proizvodnje, hrana može biti kontaminirana biološkim, hemijskim i fizičkim agensima. Ove činjenice ukazuju da savremena hrane treba biti uspostavlena na neprekidnom monitoringu i kontroli svih proizvodnih faza. Sledeći dio poglavlja bavi se zagađenjima koji potiču iz prehrambene industrije. Kontaminirajuće materije iz hrane (opasnosti) su agensi hemijskog i mikrobiološkog ili fizičkog porekla, koje ukoliko se u organizam unesu tokom konzumacije hrane izazivaju zdravstvene probleme i predstavljaju  rizik za bezbednost potrošača prehrambenih proizvoda. Na kraju dat je primer primene koncepta nulte emisije u prehrambenoj industriji kao i više studije slučaja na temu održive prehrambene industrije.

 
3.    Uvod
Osnovni zadatak  poljoprivredne proizvodnje i prehrambene industrije je da proizvodu dovoljnu količinu kvalitetne hrane i materija organskog porekla, koje su neophodne za održavanje života ljudi. Prema prognozama FAO, očekuje se da će se broj stanovnika na Zemlji u sledećih 50 godina povećati na blizu 10 milijardi ljudi. To zahteva odgovarajuće povećanje proizvodnje, kako bi se obezbedile dovoljne količine hrane za rastuću polulaciju (Ristić i sar., 2011). To povećanje će za posledicu imati porast količine sporednih proizvoda (nusproizvoda), otpadnih materija i drugih zagađenja (onečišćenja), ukoliko oni dospiju u okruženje, u podzemne vode i u vazduh. Jedan deo materija, koji je nastao u prehrambenoj industriji ili je tamo dospeo preko sirovina ili na neki drugi način, može se svrstati u grupu kontaminirajućih materija.
Kontaminirajuće materije iz hrane su agensi hemijskog i mikrobiološkog ili fizičkog porekla, koje ukoliko se u organizam unesu tokom  konzumacije hrane izazivaju zdravstvene probleme kod ljudi i životinja, odnosno predstavljaju rizik za bezbednost potrošača prehrambenih proizvoda. Ove materije u hranu dospevaju različitim putevima, uključujući i metabolite biljaka koji se preko hrane biljnog porekla unose u lanac ishrane čoveka. Neke od ovih materija svoje delovanje na organizam ispoljavaju odmah, dok je za delovanje drugih potrebno da prođe određeno vreme, nekada i više godina. Toksični efekat, u tom slučaju, se javlja kada se u organizmu akumulira određena količina te supstance. Kontaminacija hrane je problem koji se može pojaviti u manipulaciji hranom u svim fazama od „njive do trpeze“, kako u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, tako i u preradi, pakovanju, distribuciji.
Kontaminacija hrane može biti slučajna, ali do nje može doći i zbog nastajanja toksičnih materija u samoj hrani ili u digestivnom traktu čoveka i životinje. Ove materije nastaju reakcijom između komponenti hrane ili aditiva (na primer, nitrozoamini) na način koji je karakterističan za određeni oblik ili komponentu hrane. Kontaminacija prehrambenih proizvoda najčešće potiče iz okoline, iz proizvodnih procesa u primarnoj proizvodnji i  iz tehnoloških postupaka prerade i skladištenja proizvoda. Proizvodnja, prerada, distribucija i korištenje hrane ima dvostrano delovanje sa okolinom. Kako nepoželjne materije (kontaminenti) iz okoline mogu dospeti u hranu, na isto način i različite materije iz lanca snabdjevanja hranom mogu dospeti u okolinu i tako ugroziti njen kvalitet. To znači da osobe koje su odgovorne za proizvodnju hrane moraju podjednako voditi računa o uticajima u oba smera: okoline na hranu i proizvodnje hrane na okolinu.
Svaka čovekova aktivnost ima uticaj na životnu sredinu. Aktivnosti prehrambene industrije nisu izuzetak u tom kontekstu. Pitanja vezana za životnu sredinu su od velikog interesa u prehrambenoj industriji; proizvođači su postali svesni posledica po okolinu koje su nastale kao rezultat njihovih aktivnosti. U tu poziciju su ih doveli i sve jasniji zahtevi potrošača i važeći propisi. Kroz propise (i standarde), čovečanstvo nastoji kontrolisati i smanjivati štetni uticaj rada preduzeća na okolinu u bilo kojoj fazi proizvodnog ciklusa „od njive do trpeze“ i ciklusa snabevanja hranom. Proizvodnja, prerada, distribucija i potrošnja hrane značajno utiču na prirodu  i životnu sredinu (okolinu, ). Taj uticaj nije isti u svim fazama  lanca snabevanja i zavisi od vrste aktivnosti.
Metode rada u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji i prehrambenoj industriji su od nesebične važnosti za bezbednost prehrambenih proizvoda i uticaja na okolinu. Bezbedna hrana je važna za očuvanje (sprečavanje obolevanja) i poboljšanje ljudskog zdravlja. Pored toga, prehrambeni proizvodi su od najveće važnosti za dobrobit društva, zapošljavanje radnika, održavanje i poboljšanje standarda življenja itd. Međutim, izrada ovih proizvoda troši prirodne resurse i generiše čvrste i tečne ostatke ili otpad, koji mogu uticati na okolinu. Briga o zagađenju okoline i rizici po ljudsko zdravlje koji mogu poticati od nastalog otpada, veoma su važni za razumevanje načina smanjenja količine, načina odlaganja, ponovne upotrebe ili prerade otpada (Selimbašić i sar.,2004, Vukić, 2009).
Otpad iz prehrambene industrije se definiše kao svaka supstanca koja predstavlja ostatak ili nepotrebni višak materijala, a koji nastaje tokom provođenja procesa (Cybulska, 2000). Drugim rečima, otpad predstavlja materije ili predmete koji zahtevaju da budu odloženi na odgovarajući način ili prerađeni na podesan način koji neće kontaminirati