Rimsko pravo – Poseban deo obligacija

TREĆI KOLOKVIJUM
POSEBAN DIO OBLIGACIJA
122. Kontrakt – Pojam i zaključenje:
Pojam: 1.- Contractus: U postklasičnom i Justinijanovom pravu, contractus je saglasnost volja dvije stranke iz koje je između njih nastao obligacioni odnos, zaštićen posebnom tužbom.
2.- Saglasnost volja stranaka ( conventio ): Da bi nastao kontrakt potrebna je saradnja obije stranke. Potrebno je da jedna stranka izvrši ponudu, a druga stranka da tu ponudu u potpunosti prihvati. U momentu kada je jedna stranka u potpunosti prihvatila ponudu druge strane, smatra se da je postignuta saglasnost volja. Kod konsensualnih kontrakta i pakta, to je istovremeno i momenat u kome se smatra da je ugovor zaključen. Kod ostalih kontrakta koji su vezani za neku formu, saglasnost volja nije dovoljna nego je ona samo preduslov za pristupanje formalnostima, pa se kao momenat zaključenja ne smatra momenat saglasnosti volja, nego momenat u kome su izvršene formalnosti.
Svako ograničeno prihvatanje ponude, predstavlja novu ponudu, koju druga stranka treba da prihvati da bi nastala obligacija. Sama izjava jedne stranke da će dati ili učiniti nešto drugome, ne stvara nikakav obligacioni odnos, niti ga pravno obavezuje da obećanje ispuni. Izuzetno je u postklasičnom pravu nastajao obligacioni odnos iz jednostrane izjave municipalnih službenika date pri stupanju na dužnost da će sazidati neku javnu građevinu. U Justinijanovom pravu je svako jednostrano obećanje u korist države rađalo obligaciju.
Da bi saglasnost volja proizvela kontrakt, potrebno je: da je postignuta između lica koja imaju poslovnu sposobnost i da je učinjena ozbiljno i sa namjerom da se zaključi obligacioni odnos. Zato neće nastati obligacioni odnos ako dva lica u šali ili u pozorišnoj predstavi postignu saglasnost volja.
3.- Zabluda ( error ): Iz postignute saglasnosti volja neće nastati obligacija ako je neka od stranaka bila u zabludi o nekom bitnom elementu kontrakta koji se želi zaključiti. U takvom slučaju govori se o nedostacima saglasnosti volja – saglasnost je samo formalno (spolja) postignuta, u stvari nje nema, jer stranke govoreći isto, misle na dve razne stvari.
Stranka se nalazi u zabludi onda kada ima pogrešne predstave o nekom elementu kontrakta koji želi da zaključi. Ali svaka zabluda nije povlačila ništavost kontrakta, već samo sledeća četiri slučaja:
1) Error in negotio – ako jedna stranka ima pogrešnu predstavu o pravnom poslu koji zaključuje;
2) Error in personam – ako jedna stranka ima pogrešnu predstavu o ličnosti sa kojom zaključuje posao, ako misli da posao zaključuje sa jednim licem a to je u stvari neko drugo lice. Usled nje neće nastupiti kontrakt ako se radi o takvim obavezama kod kojih su važni lični kvaliteti dužnika ( npr. kod ortakluka, ugovora sa umetnicima i sl. ).
3) Error in corpore – ako jedna stranka ima pogrešnu predstavu o predmetu pravnog posla;
4) Error in substantia ili materia – ako je stranka bila u zabludi o kvalitetu stvari ili materiji od koje je napravljena;
Od zablude treba razlikovati tzv. mentalnu rezervaciju i simulaciju. Mentalna rezervacija postoji onda kada jedna od stranaka pri zaključenju kontrakta, svjesno izjavljuje suprotno od onoga što zaista želi. Mentalna rezervacija nema nikakvog uticaja na valjanost zaključenog kontrakta, jer pravo vodi računa samo o izjavljenoj volji bez obzira na to da li je izjava saglasna sa stvarnom voljom. Simulacija postoji onda kada obe stranke, zaključujući kontrakt, svjesno i saglasno izjavljuju jedno a misle na drugo. One u stvari prikrivaju pravu sadržinu kontrakta zaklanjajući je nekom drugom, fiktivnom. Zaključujući simulovani kontrakt, one zaklanjaju prikriveni ( disimulovani ) posao. Samo izuzetno, ako se time ne vređaju zakonske zabrane, pravo proglašuje simulovane poslove za valjane.