Sociologija generacija

1-Pojam generacija i njegova sociološka obeležja

Generacija je realna društvena grupa, okvir samoopisa pojedinca i kategorija za sređivanje prošlosti. Iako nas generacionalnost ne definiše u celosti, ona je važan okvir samoviđenja. Generacijski položaj nastaje na temelju sraslojenosti doživljaja, a generacijska svest je kolektivni obrazac doterivanja u korak doživljaja. Pripadati generaciji znači sudelovati u istim zbivanjima, realnim i iskonstruisanim. Generacijski odnosi su tačka spoja društvenog i pojedinačnog . Nema generacije po sebi, nego se generacija formira u odnosu prema drugim generacijama. Generacija je naročita kombinacija biologije (dobi) i kulture (vrednosti). Generecije se razlikuju prema: starosti, iskustvu i tumačenju proživljenog iskustva. Kod porodičnih generacija, u središtu je odnos predaka i potomaka, a porodica je nosilac vrednosti. Izvan porodice, kao element društvene strukture, generacija je zajednica vršnjaka. Političke generacije su, verovatno, najvidljiviji,ali ne i najaktivniji akteri. Iz reda političkih generacija se izdvajaju herojske i ratne. Učešće u ratu, kao osnova generacijske pripadnosti, je i politički značajan podatak, ali nije toliko rat, koliko mit o ratu, željeni identitetski prostor iskustva koji formira i meša učesnike. Da bi se redukovao haos realnih i iskonstruisanih generacija, potrebno je definisati njene razne verzije i razmotriti različite naučne pristupe generacijama. Sinhrono gledano, generacije su razvrstane s obzirom na ključne formativne činioce (političke, ekonomske, tehničke, kulturne), a idejnopolitički s obzirom na glavne vrednosti (demokratija, klasna i nacionalna pripadnost). Dijahrono su razvrstavane istorijski, s obzirom na vrednosti, ali i na norme, tj. na načine ostvarenja ovih vrednosti. Osobenost generacije jeste upravo to što su vremenska komponenta društvene strukture. Kao analitička kategorija, generacija je društveni oblik struktuiranja vremena. Generacijske razlike je trebalo hermeneutički razumeti i uzročno objasniti. To je najpre pokušao Manhajm,oslanjajući se na istorizam i marksizam. Manhajm je pružio sociološki okvir za proučabanje generacija,a filozofski su ga ponajviše osmislili fenomenološki pisci. U središtu fenomenološki usmerenih istraćivanja, generacije se opažaju kao spoj iskustvenog prostora i horizonta očekivanja. Dakle, generacije se mogu određivati preko fizičke starosti kao kohorte, zatim kvalitativno, rekonstrukcijom smisla u biografijama izabranih aktera ili istorijskom hermeneutikom zbirnog generacijskog iskustva, npr. analizom sudbinskih kolektivnih trauma.
Reč generacija, u mnogim jezicima, nastala je iz latinske reči generatio (rađanje, stvaranje, stvaralačka sposobnost). Iz istoznačne grčke reči genos i latinske genus nastala je indogermanska reč sa korenom gen (stvoriti). U Nemačkoj se ovaj pojam sreće od 17. veka. Smešten u etimološke asocijacije danas pojam generacija ima, u osnovi, trojako značenje:

•    demografsko- gde je u središtu starosna struktura stanovništva
•    genealoško – koje se odnosi na srodstvo i porodicu
•    kulturno-sociološko – koje se tiče kulturnih i političkih vrednosti

Kod definisanja pojma generacije, u sociologiji, postoji dijahorna (nasledna) i sinhrona (iste vrednosti i ista zajednica sećanja) perspektiva. Manhajm je jedan od rodonačelnika generacijske paradigme.

 
2-Idejni činioci i dr. okolnosti uobličavanja pojma generacije
Generacije se kao nove društvene grupe raspoznaju već krajem 18. veka kada se menja porodica. U imućnim građanskim krugovima, gde je porodica prestala da bude privredno jedinstvo, opadao je autoritet oca. I več samim tim, mladež je počela da traga za vrednostima nestaleškog društva. Ekonomska nezavisnost mladeži je bila uslov novog samoviđenja. Na sličan način, krajem 19 veka  javila se oladinska proleterska kultura. Mladi radnici, kadri da odlučuju o vlastitom slobodnom vremenu, pokazivali su još veću samosvest. Sa pojavom levice, omladina je postala pomodna reč-kod, tj. sažeta formula alternativnog društva i drugačijeg žiovotnog stila. Istovremenao nastaje i buržoaska kultura mladeži. Na drugoj stranu, kod konzervativaca se javlja negativno viđenje ovog mita, pa rastu upozorenja na opasnost od zavođenja mladeži. Do Prvog svetskog rata se generacijski konflikt shvatao kao sukob sveta mladeži i odraslih. Tek nakon rata generacije se poimaju kao zajednice doživljaja bez obzira na godine. Javlja se „frontovska generacija“, „generacija iz rova“, „generacija“ novih žena“ i sl. Britanski istoričar Mark Rouzmen je zaapzio da je sam pojam „frontovska generacija“ u stvari bio fikcija. Naime, deo deklarisane generacije uopšte nije bio u ratu, a osim toga, bili su različiti i doživljaji rata. Zaista je samo mali deo bio u rovovima. Otuda i sumnja da su nove kohortne slike bile u stvari novi mitovi u generaciji, u kojima su se ogledali raniji mitovi o mladeži. Izgleda da ova generacija nije bila toliko posledica zajedničkog preživljavanja rata, koliko znak toga da su rat, masovna smrt i poraz bili kulturni šok koji je stare mitove o mladeži skrenuo u nove forme. U naknadnoj obradi, ratne godine su stekle naročiti ekteritorijalni status, ocenjuje berlinski istoričar književnosti Honold. Nije se slučajno u književnosti skoro svih nacija koje su učestvovale u ratu javio motiv „izgubljene generacije“.