Србије,   међутим   од   1801.   године   почиње   терор   јаничара   и   њихових   вођа   дахија   над
српским   становништвом.   Одмах   у   јуну   1801.   године   јаничари   су   заузели   Београд   и
заробили   београдског   везира   (Хаџи)   Мустафа-пашу.   Недуго   потом   Мустафа-паша   је
убијен,   а   на   његово   мјесто   постављена   је   марионета   Хасан-паша.   Стварну   власт   у
Београдском (Смедеревском) пашалуку (данашњој централној Србији) имале су дахије:
Аганлија, Кучук Алија, Мехмед ага Фочић и Мула Јусуф који су владали ауторитативним
режимом са насилним узимањем и присвајањем посједа – спахилука (процес читлучења) и
са великим терором над локалним становништвом. Након успостављања овакве власти
локално српско становништво и његови „великаши“ прво траже помоћ од Порте, а затим и
од Дервиш-бега (сина бившег везира Мустафа-паше) који жели да се на неки начин освети
дахијама, међутим ове почетне сарадње са Турцима, било то са Портом или   Дервиш-
бегом,   остају   неостварене   (јалове).   Недуго   потом   јавља   се   код   Срба   идеја   о
„славјаносербском царству“ са једним руским принцем на челу. Првенствено се појавила
код   учених   људи  (црквених   великодостојника   и  сеоских   кнезова).   Та  идеја  заправо   је
представљала жељу Србије за помоћи неке велике силе, у овом случају Царске Русије, и
потпуно ослобођење од Турака са великом спремношћу за борбу и за жртвовање. Такође
Срби нису одбијали ни сарадњу са Хабзбуршком монархијом, јер би у случају сукоба
потребна  помоћ   у   наоружању   много   теже  долазила   из   далеке  Русије   него   из   сусједне
(комшијске) Аустрије. Повод за избијање устанка против дахијског начина владавине и
управљања била је чувена „сеча кнезова“ која се одиграла у другој половини јануара 1804.
године у којој су погубљени сви већи кнезови и вође који народ могу подстакнути и
подићи на побуну и устанак. Дахије су мислиле да ће ово радикално обезглављивање
кнезова,   вођа   и   свештеника   смирити   српско   становништво,   међутим   оно   је   код   њега
изазвало контра ефекат и многи овај догађај сматрају почетком Првог српског устанка.
Неколико дана након тога 2.2.1804. године на Збору у Орашцу за вођу српског устанка
против   Турака   изабран   је   Ђорђе   Петровић   Карађорђе.   Видјевши   да   се   доста   локалне
српске   раје   побунило   против   њих   и   да   постепено   али   сигурно   губе   повјерење   Порте,
дахије су жељеле склопити примирје. Након преговора са Карађорђем, тада већ званичним
вођом српске побуне, који су пропали истог дана 12.2.1804. године дошло је до битке у
Дуприлу између устаника и Турака у којој није било побједника, али у којој су се Турци
одмах сутрадан повукле ка Београду. Овај отпор изазвао је још већу забуну и страх код
дахија,   а   такође   и   велики   подстрек   за   Србе.   У   Земуну   априла   1804.   на   иницирање
званичних представника Дунавске монархије, којим су се Срби и Карађорђе обратили за
помоћ, долази до поновног састанка дахија са српским вођама који је опет био безначајан.
У овом периоду Срби се такође обраћају и руском посланику у Цариграду да би добили и
заштиту   Русије   која   би   се   борила   за   њихова   права,   а   заузврат   да   ће   евентуалном
аутономијом   ући   у   оквир   Царске   Русије.   Прије   другог   састанка   са   дахијама   Срби   су
сазвали и одржали своју прву скупштину у Остружници која је трајала од 24. априла до 3.
маја 1804. године у којој су формулисали своје захтјеве (да се врате закони из 1793, да
имају увијек одређен број наоружаних својих људи...). Порта  је упутила у Србију Бећир-
пашу   да   смири   ситуацију.   Сам   Бећир-паша   није   журио   у   доношењу   својих   одлука   и
других конкретних потеза. Бећир-паша се одлучује на акцију тек на љето 1804. године,
када и долази до погубљења и коначног слома дахија. Уз помоћ вође крџалија Халил-аге
Гушанца, дахије су убијене на малом острву Адакле 24/25. јуна 1804. године. Од тада
стварну власт у Београдском пашалуку преузима већ поменути вођа крџалија Халил-ага
Гушанац, а везири у том периоду су били Сулејман-паша и Бећир-паша,  чија је улога у
пракси само репрезентативна. Срби и њихове вође одлучиле су да не испуштају оружје из
руку докле год је овакве слабе владавине султана и Порте, и сада са још већим залагањем

траже свој главни ослонац у Аустрији или Русији ка свом потпуном ослобођењу. Након
узалудних српских депутација у Цариграду, гдје је Турско царство поручило да неће
испунити тражене захтјеве, и Срби су схватили да до испуњавања њихових циљева
мирним путем не може доћи, већ да се морају латити оружја. Након именовања новог
везира Београдског пашалука Хафиз-паше, који је важио за великог противника Срба,
устаници су одлучили да му спријече пут до Београда и том приликом долази до првих
борби између устаника и званичних представника Турског царства. Током 6. и 8. августа
1805. године долази до великих борби код Параћина и Иванковца, гдје устаници односе
побједу у којима су се истакли сам Карађорђе и Миленко Стојковић.

Током јесени 1805. године устаници су на скупштини одлучили да не плаћају више

данак   Турском   царству,   прекидају   све   везе   са   Цариградом   и   прикупљају   сва   могућа
средства која ће употријебити у каснијим борбама. Устаници су почетком 1806. године
заузели важна мјеста попут Неготина, Крушевца и Параћина, која ће им представљати
важна тактичка упоришта током следећих турских најезда. Видјевши да немају велику
подршку   ни   Царске   Русије   ни   Хабзбуршке   монархије,   устаници   су   били   спремни   на
склапање мира. Из такве ситуације, схвативши и моћ и јачину Турског царства, Срби
(устаници) током љета 1806. године шаљу у Цариград Петра Ичка да склопи примирје са
знатно мањим повластицама које су тражене у претходним депутацијама и преговорима.
Међутим, прије него што је Петар Ичко дошао у Цариград на преговоре, Турско царство
покреће офанзиву против устаника, гдје устаници остварују велике и значајне побједе. Те
битке   (најзначајнији   Бој   на   Мишару   1.8.1806.   год.)   током   љета   1806.   године   дале   су
подстрек   и   нову   снагу   устаницима,   a   сама   Порта   и   султан   прихватили   су   примирје
понуђено од српске стране које никада званично није постигнуто, јер султан никада није
објавио свој царски ферман. Охрабрени тиме, устаници крајем 1806. године, тачније у
децембру, освајају град Београд и постижу један од највећих успјеха дотадашње борбе.
Овим свеукупним успјесима Срба сада се занима цијела Европа (нарочито Наполеон) и
Срби постају један од најзначајнијих фактора на Балкану.

У периоду освајања Београда Царска Русија (Руско царство) и Турско царство

започињу рат 18.12.1806. године, који ће имати велики утицај на устаничку Србију. Срби
(устаници) су се у овом рату опредијелили да буду на страни Русије, која им је већ почела
помагати са конкретним средствима и да заједно са својом „cлавенском браћом“ отјерају
нехришћански елемент из Србије, а послије и са Балкана. Ово представља почетак руско-
српског савеза и сви виђенији људи почињу одлазити у Петроград да би добили помоћ и
савјете   за   национално   ослобођење.   И   управо   се   из   Петрограда   јавља   идеја   о
„Правитељствујушчем Совјету Сербском“ преко проте Матије Недадовића, која заправо
представља начин на који се треба уредити устаничка Србија и ограничити самовоља
вожда   Карађорђа.   Карађорђева   опозиција   током   1807.   године   успијева   привремено
ограничити његову власт уз помоћ руског изасланика Родофиникина, који је помогао да се
уреди власт у земљи и склопе први писани закони који никада нису званично признати.
Оно што је била главна бољка Србије је то што су се превише удаљили од Аустрије, а
превише   приближили  Русији,   која   је   имала   великих   проблема  са  Француском,   то   јест
самим   Наполеоном,   која   није   могла   да   им   пружи   довољно   средстава   у   виду   хране   и
муниције као што би то могла Аустрија. Карађорђе мијења прилике у земљи током 1808.
године и поново заводи апсолутистичку власт и признају га са законитим потомством за
првог вожда српског, а током те 1809. године спремају се велике битке са Турцима. Те
битке 1809. године показале су се највеће слабости устаника, и сукоб и неслога између
Карађорђа и његове опозиције, које устанике доводе до пораза. Такође током 1809. године
устаници се обраћају и виде помоћ у Француској у којој виде „замјеника“ Аустрије и која
је у то доба била најјача европска сила, пошто се у Русију, која је била изморена сталним
ратовањима и унутрашњим сукобима, није могла у потпуности поуздати. Међутим, 1810.
године Срби враћају изгубљену територију из 1809. и у тим биткама током 1810. добијају

Србе, али оно што је значајно у тим повластицама је то што су оне само постојале у
пракси   (што   је   заиста   и   више   него   добро),   али   никада   нису   званично   написмено
објављене. Значајно је нагласити да утицај  Русије у Европи све више расте, самим тим и
положај устаника (Србије) све је бољи, а можемо рећи да су првенствено због руског
притиска   Порта   и   Турско   царство   допуштале   многе   повластице   устаницима.   Те
повластице (добијене током јесени 1815.) су се састојале у следећем: 1) Срби (устаници)
су сами купили свој данак 2) уз муслимaне Србима суде и њихови кнезови 3) Срби у
Београду   добијају   своју   Народну   канцеларију   као   своје   највише   судско   и
административно тијело и Милош Обреновић постаје врховни српски кнез и господар и
владао   је   заједно   са   Маршалијом.   Након   што   је   народ   колико-толико   ослободио   од
турског зулума и терора, Милош се сада желио обрачунати са својим противницима и није
хтио доводити у питање своју владавину и свој ауторитет, али је у том обрачуну морао
бити опрезан, јер је сам био свједок Карађорђеве борбе и његове опозиције. Ипак у тој
борби са својом опозицијом Милош је успијевао изаћи на крај. Чак је успио и сломити и
приклонити све веће војводе и кнезове на своју страну, али оно што му је правило главни
проблем је сам повратак Карађорђа у Србију. Након дугог размишљања и многих гласина
о разлогу Карађорђева доласка, Милош је одлучио да је најбоље да се Карађорђе убије.
Карађорђе је убијен 13.6.1817. године. Недуго потом у јесен (6. новембра) Скупштина је
признала Милошу насљедно кнежевско достојанство које није признато од Порте, јер би
се тиме Србија сматрала самосталном државом.