Starateljstvo nad maloletnicima

Uvod

Starateljstvo kao pravni odnos se definiše kao odnos koji se uspostavlja između punoletne ili maloletne osobe za koju se smatra da nema pravnu sposobnost za donošenje ličnih odluka i osobe koja je postavljena da donosi odluke u ima te osobe ili deteta. Pravni mehanizam starateljstva u određeom smislu postoji u skoro svakom pravnom sistemu.Starateljstvo ima snažan uticaj na živote osoba koje stiti. Iz ovoga proizilazi,da starateljstvo predstavlja zakonom uređenu zaštitu koju država pruža maloletnim licima  prema kojima roditelji  ne vrše roditeljsko pravoi drugim osobama koje su nesposobne ili nisu u mogućnosti da pruže zaštitu svojoj ličnosti i imovinskim pravima. Iz pojma starateljstva proizilaze i zadaci i svrha ove pravne ustanove, i to se svodi na: pružanje zaštite maloletnim licima  prema kojima roditelji ne vrše roditeljsko pravo,zaštite interesa onih osoba koje su lišene  poslovne sposobnosti i pružanje zaštite imovini čiji je nosilac nepoznat.

 1. Pojamstarateljstva

U svakom društvu postoje lica koje ne mogu da se same staraju o sebi, svojim pravima i interesima. Nekada je najvažniju ulogu u pogledu staranja o njima imala porodica. Tradicionalna, velika porodica, pored ostalog, vršila je i ovu zaštitnu funkciju. Kada se porodica smanjila, nije više bila u stanju da obavlja ovu funkciju. Zajedno sa svim drugim mnogobrojnim funkcijama država na sebe preuzima i ovu koja se tiče organizovanja staranja o licima koja ne mogu da se o sebi staraju. Ovo staranje se najpre odnosilo na decu o kojoj se nisu starali njihovi roditelji a potom i na odrasle, punoletne osobe, koje nisu u stanju, najčešće usled bolesti, da se staraju o sebi, ličnim pravima i interesima. U Porodičnom zakonu se ne daje definicija starateljstva.Prema Popoviću „starateljstvo je obezbeđivanje, aktivnošću zajednice, preko određenog organa (organa starateljstva) da staranje koje vrši određeno fizičko lice (staralac) o licu koje nije u stanju ili nije u mogućnosti da se o sebi, svojim pravima i drugim svojim interesima stara (štićenik), postiže svoju svrhu“.Kod svakog starateljstva razlikujemo njegova tri sastavna elementa: lice o čijoj se ličnosti i pravima neko stara, lice koje se stara o drugome i organ koga je država ovlastila da organizuje staranje u vezi zaštite ličnosti i imovine nekog lica.
Prvo lice je štićenik. Oko njega se angažuje država preko svog predstavnika pružajući mu zaštitu. To su najčešće maloletnici bez roditeljskog staranja ili punoletna lica koja ne mogu o sebi da se staraju ili, na kraju, lica sprečena da se brinu o svojim pravima i interesima.Lice koje je postavljeno da se stara o štićeniku, da brine o njegovim pravima i interesima, da ga zastupa, naziva se staratelj. Staratelj je u vršenju svoje funkcije relativno samostalan.Treći učesnik ovog odnosa je organ starateljstva. Funkcija organizovanja staranja u ime države poverena je u različitim pravnim sistemima, različitim organima. To mogu biti upravni organi, sudovi ili posebno za to specijalizovani organi.