Sufiksacija pridevskih složenica

1. UVOD
Najvažnija pitanja u vezi sa tvorbom reči kao lingvističkom disciplinom odnose se na njeno definisanje, funkcionisanje i klasifikovanje. U našoj nauci oseća se nedostatak sistemskog istraživanja, objašnjenja i opisivanja tvorbe reči kao posebne discipline.
M. Stevanović u prvom izdanju svoje gramatike koristi termin Građenje reči. Po njemu to je „učenje u nauci o rečima o građenju reči, koje se bavi postankom i sastavom reči“ (Stevanović, 1964: 401). Već u drugom izdanju gramatike prvobitan termin dobija svoj završni naslov: Tvorba reči.
U Gramatici hrvatskoga književnog jezika E. Barić i grupe autora, tvorba je predstavljena kao samostalan deo, što je označeno i naslovom: Tvorba riječi. To isto potvrđeno je i u Gramatici srpskog jezika za srednju školu, Ž. Stanojčić – LJ. Popović, gde je tvorba i simbolično predstavljena između morfologije i leksikologije.
S obzirom na to da je I. Klajn svoju monografiju nazvao Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku, razumljivo je da je upotreba termina građenje reči, nakon pojavljivanja monografije, u velikoj meri potisnuta.
Dvostruka priroda samog termina već dovoljno govori o kompleksnoj prirodi tvorbe reči i njenog disciplinarnog obeležja. Postavlja se pitanje da li je tvorba deo gramatike i svojevrstan „privezak“ morfologiji, da li je ona deo leksikologije ili je samostalna disciplina?
Šire uzevši, u slovenskoj nauci tvorba se tretirala kao deo leksikologije. Sa druge strane, u srpskoj lingvistici – sa dominantnim uticajem beogradske škole – tvorba je sastavni deo morfologije, discipline u čijem je težištu oblik sa svim promenama.
Prema jednom novijem mišljenju R. Dragićević, kod nas se pitanje tvorbe tradicionalno posmatra u sklopu morfologije jer se uglavnom bavi pitanjima formalne strukture reči. Međutim, poslednjih godina došlo je do zaokreta prema leksikologiji i do razvoja semantičkog pristupa u ispitivanju tvorbe (Dragićević, 2000: 103).
Treće pitanje tiče se samog predmeta proučavanja tvorbe reči. Nije slučajno došlo do poistovećivanja tvorbe reči i morfologije, ili posmatranja tvorbe kao morfološke poddiscipline. To je zbog toga što je uopšteno postavljen zajednički predmet proučavanja, a to su reči. Međutim, morfologija se u užem smislu bavi morfološkim strukturama gramatičkih oblika promenljivih vrsta reči, a tvorba reči se ne bavi rečima kao takvim, nego tvorenicama, odnosno, onim vrstama reči čiji su članovi, u većoj ili manjoj meri, nastali raznim procesima tvorbe.

2. RAZLIČITI TVORBENI PROCESI
Nastajanje novih reči od različitih morfo-osnova traje vrlo dugo u jeziku. U čovekovoj svesti jednako je prisutna potreba koliko za osnovnim – motivnim rečima, toliko – ako ne i više, za korišćenje novih, motivisanih oblika, kojima čovek adekvatno imenuje pojmovna značenja u svojoj komunikaciji. I to čini na različitim nivoima te komunikacije: i govorne, i pisane. Zatim, to čini kako u dijalekatskoj upotrebi, tako i na nivou standarda, posebno književnog jezika (Marjanović, 2004: 1).
U srpskoj lingvistici nailazimo na različite nazive za tvorbene procese.
Po I. Klajnu reči u srpskom jeziku nastaju slaganjem, prefiksacijom, sufiksacijom i konverzijom., dok Ž. Stanojčić – LJ. Popović kao tvorbene procese navode izvođenje ili derivaciju, slaganje ili kompoziciju, kombinovanu tvorbu reči i tvorbu pretvaranjem.
Kada se govori o tvorbenim procesima, najviše nesuglasica ima pri određivanju mesta prefiksacije. Postavlja se pitanje da li prefiksaciju shvatiti kao deo slaganja ili izvođenja, ili je reč o samostalnom tvorbenom načinu? U ovom radu neće biti govora o tome.
Predmet ovog rada jesu pridevske složenice, ali one nastale sufiksacijom kao sekundarnim tvorbenim postupkom (bogoslovski, beogradski). U radu će prvo biti dat kratak dijahronijski osvrt na teoriju složenica, a zatim će težište biti prebačeno na savremeni prikaz tumačenja pridevskih složenica.
Za sufiksaciju se može reći da je najproduktivniji tvorbeni postupak u obrazovanju svih vrsta reči. Mnogi radovi daju i pregled sufiksa koji učestvuju u izvođenju (derivaciji), ali gotovo da nema radova koji se bave sufiksacijom kao sekundarnim tvorbenim postupkom.
Složenice su reči nastale srastanjem dve ili više posebnih reči u jednu, koje su među sobom sintaksički povezane, ili spajanjem delova rečenice, nekad i celih rečenica (Stevanović, 1986: 399). Iz ovog zaključujemo da M. Stevanović ne pravi nikakvu razliku između sraslica i ostalih složenica, objašnjavajući na isti način kako dangubiti tako i jugoistok. Slično je, što se terminologije tiče, postupao i A. Belić.
Slaganje (kompozicija) je tvorba reči pomoću srastanja dveju ili više posebnih reči, odnosno njihovih tvorbenih osnova u jednu reč. Ž. Stanojčić – LJ. Popović kažu da se slaganje ostvaruje na dva načina: a) prostim srastanjem reči… b) srastanjem sa spojnim vokalom – ali u onu prvu grupu ubrajaju ne samo dangubiti, Banjaluka, daninoć, nego i starmali, secikesa, sufiksalnu složenicu sveznalica, prefiksalne glagole napisati, nacrtati, dakle sve ono što nema spojnog vokala.
I. Klajn smastra da glavni kriterijum podele ne bi smelo biti prisustvo ili odsustvo spojnog vokala. Termine sraslica, srašćivanje, srasti trebalo bi zadržati za one složenice koje se od istih sastavnih delova, u istom obliku i istom poretku mogu javiti i kao sintagme, dakle blagdan, Đurđevdan, Beograd i slične. Nisu sraslice duvankesa, zimzelen, Ivangrad i slični spojevi koji nikad ne bi mogli funkcionisati kao dve reči. To su složenice bez spojnog vokala. Nije sraslica ni starmali, jer se ne bi moglo reći *star mali dečak. Imperativne složenice, takođe, nisu sraslice, jer je nemoguće *pali kuća, *vuci batina i slično. Od sraslica treba razlikovati i polusloženice kao što su spomen-dom, uzor-majka, div-junak i sl. One nisu jednake sintagmama i ne bi se mogle javiti u rečenici kao dve uzastopne zasebne reči (Klajn, 2002: 28-29)