Svet realnosti kod dece

 
Uvod

Da li se, i kako, dečje viđenje sveta oko sebe razlikuje od viđenja odrasle osobe?
Prema tradicionalnom shvatanju, ono što opažamo kao specifičnosti detetovog mišljenja proizvod je činjenice da dete naprosto ima manje znanja o svetu nego odrasla osoba. Način na koji dete misli se sistematski i kvalitativno razlikuje od mišljenja odrasle osobe, pa se samim tim i njegovo viđenje sveta i shvatanje uzročnih veza u svetu razlikuje od viđenja odrasle osobe.
U ovom radu pisaću o specifičnostima dečjeg shvatanja sveta i njihovom shvatanju kauzalnih odnosa, o različitim tumačenjima dečjeg mišljenja i karakteristikama njihovog opažanja, kao i o mašti i njenom značaju za razvoj deteta.

1

1. Specifičnosti dečjeg shvatanja sveta
Specifičnost shvatanja sveta malog deteta ogleda se u tome što ono ne razlikuje subjektivno od objektivnog. Malo dete još ne shvata sebe kao nešto što se razlikuje od sveta. Tek u trećoj godini života zapažamo da ono svoje ja razlikuje od objektivnog sveta. Katkada i kasnije dolazi do takvog mešanja, naročito između pojava fizičkog sveta i psihičkih doživljaja. Ako dete ne razlikuje subjektivno od objektivnog dolazi do subjektivisanja objektivnog, i suprotno tome, do objektivisanja subjektivnog.
Ako je u pitanju tendencija da pojave, koje su po svojoj prirodi subjektivne, dete obrađuje kao objektivne, reč je o realizmu. U početku ono smatra da njegove misli, a takođe i snovi, postoje negde napolju, dakle, izvan njegove glave. Tek kasnije shvata da se to događa u glavi. Naročito dugo misli da su snovi negde izvan njega i da ih je moguće gledati očima. Zato je dete ubeđeno da ih ne vidi samo ono nego i odrasli.
Tako je i sa imenima stvari. Dete ih smatra kao osobine predmeta. U početku, kad manipuliše predmetima, upućujemo ga da ih i imenuje. Dete ponavlja imenovanje odraslih. Zato misli da su imena stvari nerazdvojiva od samih stvari. Tek kasnije uviđa da je moguće i različito imenovati predmete, da se ime ne nalazi u samom predmetu.
Subjektivne pojave dete najpre shvata tako kao da postoje izvan nosioca. Njihovu subjektivnost otkriva tek kasnije, kad stekne odgovarajuća iskustva i počne da donosi zaključke.
Isto tako, malo dete u mnoge stvari unosi sebe, svoje misli, svoje radnje. Zato je za njega mnogo puta živo ono što u stvari nije živo. Takvo tumačenje, koje nazivamo animizam, naročito se javlja pri objašnjavanju pojava koje su za dete daleke, dok pojave, koje su mu bliske i zna ih iz svojih iskustava, tumači sasvim prirodno. Malo dete ima neznatna iskustva, pa zato često pribegava takvom tumačenju. Ipak, animizam ne smemo zameniti dečje maštanje u igri. U dečjoj igri igračke oživljavaju, ono s njima razgovara, kažnjava ih, pojedine životinje govore i slično. To mu omogućava njegova mašta koja nešto uzima iz jedne, a nešto iz druge aktivnosti. Ako ga upitamo da li lutke govore, odgovoriće da ne govore, nego da se ono samo tako igra.