Висока школа за васпитаче струковних студија
Алексинац
Семинарски рад
Предмет: Психологија предшколског детета
Тема: Свет реалности код деце
Професор: др Момчило Симоновић Студент: Александра Лазић
Број индекса 2253
Алексинац, 2016.
Садржај
Увод............................................................................................................................................1
1. Специфичности дечјег схватања света...............................................................................2
2. Појам узрочности..................................................................................................................4
2.1. Схватање каузалних ( узрочних ) односа.............................................................5
3. Различита тумачења дечјег мишљења................................................................................7
4. Како деца мисле: основна теоријска гледишта..................................................................8
5. Појам опажања код деце и првобитни дечји опажаји.....................................................11
5.1. Како деца опажају облике?..................................................................................11
5.2. Оријентација деце у простору.............................................................................12
5.3. Дечје опажање времена.......................................................................................12
6. Машта и њен значај............................................................................................................13
Закључак..................................................................................................................................15
Литература...............................................................................................................................16
1. Специфичности дечјег схватања света
Специфичност схватања света малог детета огледа се у томе што оно не
разликује субјективно од објективног. Мало дете још не схвата себе као нешто што се
разликује од света. Тек у трећој години живота запажамо да оно своје ја разликује од
објективног света. Каткада и касније долази до таквог мешања, нарочито између појава
физичког света и психичких доживљаја. Ако дете не разликује субјективно од
објективног долази до субјективисања објективног, и супротно томе, до објективисања
субјективног.
Ако је у питању тенденција да појаве, које су по својој природи субјективне,
дете обрађује као објективне, реч је о реализму. У почетку оно сматра да његове мисли,
а такође и снови, постоје негде напољу, дакле, изван његове главе. Тек касније схвата
да се то догађа у глави. Нарочито дуго мисли да су снови негде изван њега и да их је
могуће гледати очима. Зато је дете убеђено да их не види само оно него и одрасли.
Тако је и са именима ствари. Дете их сматра као особине предмета. У почетку,
кад манипулише предметима, упућујемо га да их и именује. Дете понавља именовање
одраслих. Зато мисли да су имена ствари нераздвојива од самих ствари. Тек касније
увиђа да је могуће и различито именовати предмете, да се име не налази у самом
предмету.
Субјективне појаве дете најпре схвата тако као да постоје изван носиоца.
Њихову субјективност открива тек касније, кад стекне одговарајућа искуства и почне
да доноси закључке.
Исто тако, мало дете у многе ствари уноси себе, своје мисли, своје радње. Зато је
за њега много пута живо оно што у ствари није живо. Такво тумачење, које називамо
анимизам, нарочито се јавља при објашњавању појава које су за дете далеке, док појаве,
које су му блиске и зна их из својих искустава, тумачи сасвим природно. Мало дете има
незнатна искуства, па зато често прибегава таквом тумачењу. Ипак, анимизам не смемо
заменити дечје маштање у игри. У дечјој игри играчке оживљавају, оно с њима
разговара, кажњава их, поједине животиње говоре и слично. То му омогућава његова
машта која нешто узима из једне, а нешто из друге активности. Ако га упитамо да ли
лутке говоре, одговориће да не говоре, него да се оно само тако игра.
2
О анимизму можемо да говоримо онда када дете поједине ствари оживљава зато
што их тако схвата. То нарочито долази до изражаја онда кад га питамо о стварима које
не познаје и још их не разуме. Постепено, пак, дете сазнаје особине живих бића и више
их не меша са неживима.
Мања деца често тумаче свет и појаве као нешто што је направљено, што су
направили људи. Такав начин тумачења назива се
артифицијелизам
.
1
Истраживачи који су од предшколске деце тражили тумачење појава које су за
њих далеке, на пример, откуда ветар, како су настали облаци, добијали су, разуме се
претежно необичне одговоре. Ово се нарочито односи на Жана Пијажеа, који је
касније, на основу таквих необичних одговора објшњавао развој дечјег мишљења.
Такве одговоре узимао је као типичне за дечје мишљење. Други истраживачи су
утврдили да деца другачије решавају проблеме и одговарају на питања која су им
ближа по искуствима. У таквим случајевима њихови одговори иду у правцу
натуралистичког и логичког начина тумачења и не долази до субјективизације
објективних појава.
Специфичност дечјег мишљења није само у тим необичним одговорима
( анимистичким, артифицијелистичким ) него и у оним одговорима који не показују
субјективистичке тенденције. Одговори су специфични и за појаве које су блиске
детету. То су показали многи експерименти.
Наиме, дете још не може у стварима да издваја облике појава од њихове
суштине. Ствари прима онако како их види, чује, опипава, дакле, пре свега онако како
оне изгледају споља. Деца се посебно тешко налазе у оним стварима чији спољни облик
није карактеристичан за ту ствар. Међутим, добро се сналазе у ситуацијама у којима по
спољним манифестацијама закључују оно што ће се догодити. Ако, на пример,
двогодишњем детету обучемо неко одело које носи само кад иде у шетњу, одмах ће
рећи: „ Иде па – па „ ( иде у шетњу ). То детету олакшава донешење закључака.
1
Артифицијелизам је особина дечјег мишљења која се огледа у тежњи да се предмети и бића природе
поимају као вештачки направљени ( планине и месец су саградили зидари, море обојили и посолили
људи, а дрвеће расте из семена које су направили продавци ). Оваква схватања настају услед имагинарне
генерализације искуства деце да су готово све ствари са којима прво долазе у додир заиста вештачке.
Овај део преузет је из књиге Ивана Видановића „ Речник социјалног рада „ .
-
Видановић, И. ( 2006 ).
Речник социјалног рада
. Београд: Удружење стручних радника социјалне
заштите Србије.
3
