Tehnike žaštite u računarskim mrežama

UVOD

Biometrija je nauka koja obuhvata analize bioloških karakteristika. Međutim, mi se uvek bavimo tehnologijama koje analiziraju ljudske karakteristike za automatsko prepoznavanje ili verifikovanje identiteta, gde su biometrijski načini merljive fizičke i bihejvioralne karakteristike pojedinaca. Fizičke i bihejvioralne karakteristike izabrane da identifikuju identitet u osnovi trebaju da zadovoljavaju sledeće uslove:
1. Univerzalnost, koja upućuje na to da svaka osoba ima karakteristike.
2. Jedinstvenost, što znači da bilo koje dve osobe trebaju biti dovoljno različite da se jedna od druge razlikuju na osnovu ovih karakteristika.
3. Permanentnost, što upućuje na to da karakteristike trebaju biti dovoljno postojane i da se ne menjaju značajno tokom vremena.
4. Prihvatljivost, što upućuje na to da veliki broj ljudi prihvati biometrijski sistem.
5. Sakupljivost, što se odnosi na to da se fizičke karakteristike lako sakupljaju bez potencijalnog nanošenja štete subjektu. U praksi, sakupljivost zavisi od kooperativnosti subjekta.
6. Izvodljivost, što znači tačnost, brzinu i robusnost korišćene tehnologije.

Korišćenje biometrije nije nova pojava. Prvi slučaj je zabeležen u Kini u četrnaestom veku. Istraživač i pisac Hiao de Baros napisao je da su kineski trgovci od tinte pravili otiske dlanova i stopala svoje dece kako bi ih razlikovali.
Identifikacija pomoću otiska prsta zadovoljava dvije osnovne pretpostavke:
– otisak se ne mijenja s vremenom (postojanost),
– svaka osoba ima jedinstven otisak prsta.
Ljudi odavno koriste otiske prstiju za ličnu identifikaciju. Tehnike prepoznavanja otisaka su počele da se stvaraju krajem 16 vijeka. 1880. godine, Henry Fauld je prvi naučno sugerisao individualnost i jedinstvenost otisaka prstiju. U isto vrijeme, Herschel je tvrdio da je primjenjivao identifikaciju otiscima prstiju već 20-tak godina.

Ovo otkriće se smatra početkom moderne identifikacije otiskom prsta. Krajem 19-og vijeka, Ser Francis Galton je proveo jednu opširnu studiju o otiscima prstiju. On je uveo osobine sitnih linija (minutiae – u daljem tekstu detalj) kao način klasifikacije otiska 1888. Otkriće jedinstvenosti otisaka je odmah prouzrokovalo smanjenje korišćenja rasprostranjenih antropometrijskih metoda identifikacije i povelo ka prihvatanju otiska kao pouzdanijeg metoda identifikacije. Značajan napredak u identifikaciji otiscima je 1899. godine napravio Edvard Henry koji je napravio poznati „Henryjev sistem” klasifikacije otisaka, jedan razrađen metod označavanja otisaka više okrenut olakšavanju ljudima ekspertima koji (ručno) izvode identifikaciju otisaka. Od 1897. godine identifikacija otisaka koristi se za identifikaciju kriminalaca, pa tako danas postoji velika baza otisaka prstiju. Ovaj način određivanja identiteta je internacionalno rasprostranjen i prihvaćen. Agencije za identifikaciju otisaka su bile postavljene širom SAD-a i napravljene su kriminalne baze otisaka. Sa pojavom brzog (trenutnog) ostavljanja otisaka i dostupnosti jeftinih senzora za otiske, otisci su sve više korišćeni za pouzdanu ličnu identifikaciju u vladinim i komercijalnim aplikacijama.
2 KAKO RADE BIOMETRIJSKI SISTEMI

Biometrijske sistemi variraju u kompleksnosti, mogućnostima i načinu izvođenja, ali svi dele nekoliko elemenata. Biometrijski identifikacioni sistemi su suštinski obrazci prepoznavanja sistema. Oni koriste uređaje kao što su kamere, skenere za pravljenje slika, snimanje ili merenje karakteristika pojedinaca i računarske hardvere i softvere da naprave, kodiraju, čuvaju i upoređuju ove karakteristike. Pošto je ovaj proces automatski, biometrijsko donošenje odluka je veoma brzo i u većini slučajeva traje nekoliko sekundi. U zavisnosti od aplikacije, biometrijski sistemi mogu biti korišteni na jedan od dva načina: verifikacija ili identifikacija. Verifikacija, se još zove i autentifikacija i koristi se da verifikuje identitet osobe, a to znači da dokaže da je osoba zaista ona za koju ona tvrdi da jeste. Identifikacija se koristi da se utvrdi identitet osobe, tj. da se odredi ko je ta osoba. Iako biometrijske tehnologije mere različite karakteristike na veoma različite načine, ovi biometrijski sistemi podrazumevaju iste procese koji mogu biti podeljeni u dve različite faze: faza upisa i verifikacija ili identifikacija.
U fazi upisa, biometrijski sistem je podešen da identifikuje određenu osobu. Osoba prvo daje identifikator, kao što je na primer lična karta. Biometrija je povezana sa identitetom navedenim na identifikacionom dokumentu. Osoba onda daje podatke potrebne za biometriju (otisak prsta, geometriju dlana itd). Tada se lociraju karakteristična svojstva i jedan ili više uzoraka se izdvaja, šifruje i smešta kao odgovarajući šablon za buduća poređenja. U zavisnosti od tehnologije, biometrijski podatak može biti sačuvan kao slika, snimak ili zapis srodnih dinamičkih merenja. Način na koji sistem izdvaja svojstva, šifruje i smešta informacije u šablon je bazirano na algoritmu proizvođača sistema. Veličina uzorka varira u zavisnosti od proizvođača i tehnologije. Male promene u pozicioniranju, daljini, pritisku, okolini i drugi faktori utiču na generisanje uzoraka, praveći svaki uzorak jednistvenim svaki put kada su biometrijski podaci pojedinaca uzeti i kada je novi uzorak generisan. Shodno tome, u zavisnosti od biometrijskog sistema, osoba treba nekoliko puta dati podatke da bi se izvršilo upisivanje. Kvalitet uzorka ili uzoraka je kritična u ukupnom uspehu biometrijskih aplikacija. Biometrijska svojstva se mogu promeniti tokom godina, tako da ljudi moraju ponovo proći fazu upisa, da bi ažurirali njihov uzorak. Neke tehnologije mogu ažururati uzorak tokom operacije verifikovanja uzoraka.