svi   dele   nekoliko   elemenata.   Biometrijski   identifikacioni   sistemi   su   suštinski   obrazci
prepoznavanja sistema. Oni koriste uređaje kao što su kamere, skenere za pravljenje slika,
snimanje ili merenje karakteristika pojedinaca i računarske hardvere i softvere da naprave,
kodiraju,   čuvaju   i   upoređuju   ove   karakteristike.   Pošto   je   ovaj   proces   automatski,
biometrijsko donošenje odluka je veoma brzo i u većini slučajeva traje nekoliko sekundi.
U zavisnosti od aplikacije, biometrijski sistemi mogu biti korišteni na jedan od dva načina:
verifikacija   ili   identifikacija.   Verifikacija,   se   još   zove   i   autentifikacija   i   koristi   se   da
verifikuje identitet osobe, a to znači da dokaže da je osoba zaista ona za koju ona tvrdi da
jeste. Identifikacija se koristi da se utvrdi identitet osobe, tj. da se odredi ko je ta osoba.
Iako biometrijske tehnologije mere različite karakteristike na veoma različite načine, ovi
biometrijski sistemi podrazumevaju iste procese koji mogu biti podeljeni u dve različite
faze: faza upisa i verifikacija ili identifikacija.

U fazi upisa, biometrijski sistem je podešen da identifikuje određenu osobu. Osoba

prvo   daje   identifikator,   kao   što   je   na   primer   lična   karta.   Biometrija   je   povezana   sa
identitetom navedenim na identifikacionom dokumentu. Osoba onda daje podatke potrebne
za biometriju (otisak prsta, geometriju dlana itd). Tada se lociraju karakteristična svojstva i
jedan   ili   više   uzoraka   se   izdvaja,   šifruje   i   smešta   kao   odgovarajući   šablon   za   buduća
poređenja. U zavisnosti od tehnologije, biometrijski podatak može biti sačuvan kao slika,
snimak ili zapis srodnih dinamičkih merenja. Način na koji sistem izdvaja svojstva, šifruje
i   smešta   informacije   u   šablon   je   bazirano   na   algoritmu   proizvođača   sistema.   Veličina
uzorka varira u zavisnosti od proizvođača i tehnologije. Male promene u pozicioniranju,
daljini, pritisku, okolini i drugi faktori utiču na generisanje uzoraka, praveći svaki uzorak
jednistvenim svaki put kada su biometrijski podaci pojedinaca uzeti i kada je novi uzorak
generisan. Shodno tome, u zavisnosti od biometrijskog sistema, osoba treba nekoliko puta
dati podatke da bi se izvršilo upisivanje. Kvalitet uzorka ili uzoraka je kritična u ukupnom
uspehu biometrijskih aplikacija. Biometrijska svojstva se mogu promeniti tokom godina,
tako   da   ljudi   moraju   ponovo   proći   fazu   upisa,   da   bi   ažurirali   njihov   uzorak.   Neke
tehnologije mogu ažururati uzorak tokom operacije verifikovanja uzoraka.

Sl 2.1 Faza upisa

Aleksandar Radović

Biometrija – otisak prsta

U verifikacionim sistemima, korak posle faze upisa je verifikovanje da je osoba ona

za koju se i predstavlja (tj. da je osoba upisana). Nakon što osoba da identifikator na
osnovu koga je izvršena faza upisa, zaključuje se da je biometrski podatak prisutan, onda
ga biometrijski sistem snima i generiše probni uzorak na osnovu algoritma proizvođača.
Sistem onda upoređuje probni biometrijski uzorak sa podatkom koji je dat u fazi upisa da
odredi da li se probni uzorak slaže sa podatkom koji je smešten u sistemu.
Verifikacija se obično odnosi na 1:1 (jedan prema jedan) poklapanju. Skoro svi
verifikacioni sistemi mogu doneti odluku o poklapanju ili nepoklapanju uzoraka za manje
o jedne sekunde. Sistemi koji zahtevaju da zaposleni autentifikuju njihov identitet pre nego
što im se odobri pristup zaštićenoj zgradi ili zaštićenim računarima zove se verifikaciona
aplikacija.

U identifikacionim sistemima, korak nakon faze upisa je identifikovanje ko je

osoba. Za razliku od verifikacionih sistema, identifikator nije potreban. Da bi se pronašao
par, umesto lociranja i upoređivanja uzoraka osobe kada daje biometrijske podatke, probni
uzorak se upoređuje sa svim uzorcima osoba koje su upisane u sistemu.
Identifikacioni sistem se odnosi na 1: N (jedan prema N ili jedan prema više) poklapanje,
jer je uzorak jedne osobe upoređan sa velikim brojem uzoraka koji se nalaze na sistemskoj
bazi   podatka.   Postoji   dva   tipa   identifikacionih   sistema:   pozitivni   i   negativni.   Pozitivni
identifikacioni sistem je dizajniran da osigura se biometrijski podatak osobe nalazi u bazi
podataka. Očekivani rezultat pretrage je poklapanje sa jednim podatkom iz baze podataka.
Tipičan   pozitivni   identifikacioni   sistem   vrši   se   na   osnovu   kontrole   pristupa   zaštićenoj
zgradi ili zaštićenom računaru preko provere svakoga ko traži pristup. Cilj je odrediti da li
je osoba koja traži pristup upisana u bazu podataka.
Negativni identifikacioni sistemi su dizajnirani da osiguraju da biometrijske informacije
osobe nisu u bazi podataka. Očekivani rezultat pretrage je ne poklapanje ni sa jednim
podatkom   iz   baze   podataka.   Upoređivanje   biometrijskih   podataka   osobe   sa   bazom
podataka u kojoj su registrovane druge osobe na primer, može osigurati da se ova osobe
''ne   upisuje   dvaput''   koristeći   lažnu   dokumentaciju   kako   bi   se   registrovala   pod   više
identiteta.
Još jedan tip sistema negativne identifikacije je nadzor sistema koji koristi listu sumljivih
osoba. Takvi sistemi su dizajnirani da identifikuju osobe sa liste i da obaveste nadležne. Za
sve druge ljude, sistem je tu da proveri da oni nisu na listi i da ih pusti da normalno prođu.

Sl 2.2 Autentifikacija

Aleksandar Radović

Biometrija – otisak prsta

3.2 Tačnost biometrijskih sistema

Tačnost biometrijskih sistema zavisi od toga da li je biometrijski sistem u

mogućnosti da izvrši ispravnu identifikaciju. Jedan od dva slučaja kada može da krene
kako ne treba jeste kada biometrijski sistem odbije da omogući pristup osobi koja je
zaista izvršila upis (pogrešno odbijanje), a drugi slučaj jeste kada biometrijski sistem
omogući pristup neautorizovanom pojedincu (pogrešno prihvatanje). Postoji nekoliko
definicija za ovaj fenomen i one su:
FAR (eng. False Acceptance Rate) – procenat prihvaćenih lažnih uzoraka koji se slažu
sa ispravnim korisnikovim biometrijskim podacima.
FRR (eng. False Rejection Rate) – procenat nepravilno odbačenih ispravnih uzoraka.
CER (eng. Crossover Error Rate) – je stopa kada je FAR jednak FRR. Što je CER
manji biometrijski uređaji su tačniji i pouzdaniji.
Sledeći grafik pokazuje vezu između prethodno navedenih mera.

Sl 3.2.1

Na grafiku se vidi da što je veći FAR, manji je FRR i obnuto. Tačka na kojoj su stepeni
grešaka jednaki se zove stopa preseka greške (CER) i posmatra se kao mera tačnosti
sistema.

Različiti biometrijski sistemi imaju različite omjere za FAR i FRR pa je na

organizacijama da odluče koju će tehnologiju da implementiraju u svoj biometrijski
sistem.

3.3 Načini priklupljanja biometrijskih podataka

Biometrijski načini prikupljanja biometrijskih podataka uključuju otisak prsta,

iris, potpis, geometriju dlana itd. Ni za jedan od ovih načina se ne može reći da je
najbolji za sve implementacije. Mnogi faktori moraju biti uzeti u izveštaj kada
implementacija biometrijskih uređaja uključuje lokaciju, sigurnosne rizike, zadatke