UGOVOR O PRODAJI

Ugovor o prodaji je najčešći i najvažniji ugovor privrednog poslovanja. Istorijski, ugovor o trampi je prethodnica ugovora o prodaji. Pojava viška proizvoda i delovanje zakona vrednosti uslovilo je razmenu po principu jednakih vrednosti. Pojavom novca kao merila vrednosti robe, javlja se ugovor o prodaji koji podrazumeva razmenu dobara posredstvom novca. U rimskom pravu ovaj ugovor je nazivan “emptio-venditio” (kupovina-prodaja).
Ugovorom o prodaji obavezuje se prodavac da prenese na kupca pravo svojine na prodatu stvar i da mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar. Ako je predmet prodaje drugo pravo, prodavac se obavezuje da kupcu pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva državinu stvar, da mu i preda stvar. Kad prodaju zakljucuju između sebe trgovinska ( privredna ) društva, banke, zadruge,preduzetnici i tako dalje, ona ima za predmet prodaju robe. Od svih ugovora u obligacionom pravu prodaja je najznačajniji ugovor. Pomoću prodaje se obavlja najveći deo predmeta dobara u okviru svake zemlje i u međunaraodnim odnosima.
Ugovor o prodaji, ili kako se uobičajno naziva, vodi poreklo od trampe, a kao takva javlja se sa pojavom novca, koji preuzima ulogu opšteg ekvivalenta. Još u rimskom pravu razlikovala su se dva vida kupoprodaje. Jedan gde se kupoprodaja sadržavala u aktu mancipacije, koji je značio i prenos svojine i priznavanje prodavca da je primio cenu, i drugi vid koji se kasnije razvio, na osnovu koga je kupoprodaja proizvodila samo u obligaciono pravna dejstva, a sam prenos stvari i cene odvijao se posebnim aktom – tradicijom. U savremenim pravima prihvaćeno je drugo rešenje. U strogo planskim privredama sa centralističkim sistemom upravljanja, kupoprodaja je u velikoj meri gubila na značaju. Međutim, sa procesom transformacije državne, odnosno društvene svojine i sa afirmacijom privatne svojine ugovor o prodaji dobija na značaju.
Osnovana obaveza prodavca je da na kupca prenese pravo svojine na stvar, a osnovna kupčeva obaveza je da prodavcu isplati cenu. Zaključen je ugovor o prodaji i kada se prodavac obaveže kupcu da mu pribavi prodato pravo za određenu cenu u novcu. Predmet prodaje može, na primjer, biti pravo stvarne službenosti, imovinsko intelektualno pravo i potraživanje.
Ukoliko se prodavac ne obaveže da će kupcu potpuno preneti u svojinu stvar ili mu preneti pravo, za određenu cenu, ne nastaje ugovor o prodaji. Tako , ako se jedna strana obaveže da ce drugoj predati određenu stvar na upotrebu, za određeni iznos novca, a druga da ce, posle određenog vremena, istu stvar vratiti prvoj nastaje ugovor o zakupu. Prenošenje prava svojine na stvar ili nekog imovinskog prava sa prodavca na kupca obavlja se za određenu cenu u novcu. Na osnovu ove obaveze kupca prodaja se razlikuje od razmjene. Naime, ugovorom o razmeni svaki ugovarač se obavezuje prema svom saugovaracu da prenese na njega svojinu na neke stvari i da mu je u tu svrhu preda, odnosno da jedan drugom prenesu neko prenosivo pravo. Ugovor o prodaji razlikuje se od ugovora o delu. Ugovor kojim se jedna strana obavezuje da izradi određenu pokretnu stvar od svog materijala smatrase u sumnji kao ugovor o prodaji. Ako se naručilac obavezao dati bitan deo materijala potreban za izradu stvari zaključen je ugovor o delu. Nezavisno od okolnosti koje dao materijal ugovor se smatra ugovorom o delu ako su ugovarači imali u vidu naraočito poslenikov rad.
Ugovor o prodaji je izgrađen u rimskom pravu i nazvan emptio venditio. Prodaji je predhodila trampa. U vrijeme kada Rimljani nisu poznavali novac obavljali su razmjenu stvri za stvari. Ulogu novca kod Rimljana imala je stoka.
Sa razvojom razmjene merilo vrijednosti postaje bakar u šipkama koji se prilikom zakljucenja morao mjeriti. U starm civilnom pravu ( period civilnog prava trajao je od 754. Do 201. pre naše ere ) prodaja je bila realna i odigravala se kao prodaja za gotovo iz ruke u ruku.

Ugovore u privredi bi smo mogli definisati kao „ugovore“ koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanijmanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom, u obavljanju delatnosti koje predstavljaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima.
Ovakva zakonska definicija uključuje i subjektivne kriterijume (svi ugovori koji međusobno zaključuju privredni subjekti, bez obzira na to da li su to pravna ili fizička lica) i objektivne kriterijume (potrebno je da se radi o ugovoru koji su privredni subjekti zaključili u okviru delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnosti).