Ugovor o prodaji i njegov značaj za obavljanje privredne delatnosti

Uvod
Ugovor o prodaji u našem pravu ima obligaciono – pravno dejstvo iz koga proističu prava i obaveze ugovarača. Osnovne obaveze su: obaveza prodavca da isporuči robu i obaveza kupca da plati ugovorenu cenu. A da bi ugovorni odnosi nastali, tj. da bi došlo do zaključenja ugovora potrebno je prvo da jedna stranka stavi ponudu drugoj o zasnivanju oblugaciono – pravnih odnosa određene sadržine, i to je prvi akt u formiranju ugovornog odnosa koji ima određeno pravno dejstvo. Kada jedna strana izjavi volju da želi zaključivanje ugovora i odredi svoje uslove o njegovim bitnim elementima, tada i započinje formiranje ugovora. Data izjava je pravna radnja – ponuda , i ona je obavezujuća, što znači da lice koje je dalo ponudu je obavezno da pri njoj i ostane, izuzev ako nije zadržalo pravo da od nje odustane. Takođe, lice kome je upućena ponuda daje odgovor u predviđenom roku: prihvata ili odbija ponudu. Ponuda može biti u usmenom ili pismenom obliku, što zavisi od više faktora: da li su stranke prisutne ili otsutne u momentu davanja ponude, i na nju se isto tako može i odgovoriti. Prihvatanje ponude je, ustvari, izjava volje lica kome je učinjena ponuda, da tu ponudu prihvata.
Formiranje ugovornog odnosa nastaje u momentu zaključivanja ugovora o prodaji i po pravilu ugovor počinje da proizvodi pravno dejstvo….
Ugovor je dvostrani pravni posao nastao kao produkt volje dve strane. Cilj zaključivanja ugovora je stvaranje, izmena ili ukidanje određenih obligaciono-pravnih odnosa. Po pravilu strane, ugovornice, su slobodne u pogledu odluke o zaključenja ugovora, što znači da one same određuju uslove pod kojima se zaključuje ugovor.

Ugovor je element pravnog života i posredstvom njega, pravni subjekti izražavaju svoju volju, stiču i gube prava i obaveze, ili menjaju njihovu sadržinu. Oni čine pouzdanu pravnu formu koja pruža sigurnost subjektima u njihovim pravnim odnosima i stvara očekivane pravne rezultate.

Ugovori se grupišu prema određenim kriterijumima. Mogu biti:

• jednostrano i dvostrano obavezni
• teretni i dobročini,
• konsensualni i formalni,
• realni,
• komutativni i aleatorni,
• imenovani i neimenovani,
• kauzalni i apstraktni,
• predugovori i
• ugovori u korist trećeg lica.

Pojam ugovora o prodaji određen je u Zakonu o obligacionim odnosima (čl.454), gde se upotrebljava naziv „ugovor o prodaji u privredi“. Na taj način precizirano je da se ugovor o prodaji u privredi ne meša sa ugovorom o prodaji građanskog prava jer postoje određene razlike između ta dva pravna posla. Suština ugovora je da se radi o ugovoru o prodaji između preduzeća i drugih privrednih organizacija i da je predmet ugovora roba. Ugovorom o prodaji zamenjuje se roba za novac, po čemu se on razlikuje od drugih ugovora, na pr. ugovor o razmeni – gde je predmet ugovora razmena robe za robu.
Kako je ugovor dvostrani pravni posao, to znači da za njegov nastanak je nužna izjava volje dva lica i one moraju biti saglasne, da se podudaraju i da obuhvataju bitne elemente ugovora, a svaki ugovor ima bitne i nebitne elemente, pa tako i ugovor o prodaji. Nije neophodno da postoji i saglasnost volja i na nebitne elemente, osim ako to ugovorne strane preciziraju….

 
Pojam i bitni elementi ugovora o prodaji
Kod ugovora o prodaji bitan element oko koga se ugovorne strane moraju sporazumeti da bi ovaj ugovor zaključen kao ugovor robnog prometa bio važeći jeste roba, cena nije bitan element ugovora, ako ona nije odredjena niti odredljiva, kupac je dužan da plati cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključivanja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu. Roba kao predmet ugovora o prodaji mora biti u prometu, ako je reč o stvarima koje su u ograničenom pravnom prometu, one mogu biti predmetom ugovora o prodaji, ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi. U skladu sa našim zakonom ugovor o prodaji može da se odnosi na buduću stvar pod kojom se podrazumeva stvar koja u trenutku zaključenja ugovora ne postoji već će tek nastati.
U pogledu određivanja robe kao predmeta ugovora potrebno je da se ugovorne strane dogovore o njenoj vlasti a da količinu ukoliko je nomogu odrediti učine odredivom, kod individualno određenih stvari potreba je po pravilu njihov detaljan opis. Cena se kao novčana naknada koju kupac duguje prodavcu za ustupljenu robu sastoji u novcu, ukoliko se kao ekvivalent za primljenu robu uz novac daju i neke stvari da bi bilo reči o ugovoru o prodaji neophodno je da vrednost novca bude veća ili bar jednaka vrednosti stvari.
Cena se često ugovara, obično se utvrdjuje u jednom novčanom iznosu ali se mogu sporazumno odrediti i elementi na osnovu kojih će se cene opredeliti, tada kažemo da je cena odrediva, cena moze biti i propisana, ukoliko je ugovorena cena veća od propisane kupac duguje samo iznos propisane cene.