Uloga EU u rešavanju izraelsko-palestinskog sukoba

UVOD

Rešenje izraelsko-palestinskog sukoba je po zvaničnom stavu Evropske unije jedan od njenih strateških prioriteta , a cilj kome teži jeste stvaranje palestinske demokratske države koja bi u miru i bezbednosti živela s Izraelom. Ipak, razvoj situacije u poslednjih par godina nesumnjivo vodi zaključku da je ovakav rasplet događaja teško ostvariv, barem u ovom momentu. To ne predstavlja isključivi neuspeh evropske diplomatije, već i ostalih aktera uključenih u rešavanje bliskoistočnog konflikta, pre svega Amerike, „četvorke“ za Bliski Istok (EU, SAD, UN i Rusija) i Arapske lige, i povrh svega, naravno, izraelskih i palestinskih političara. Poslednji direktni izraelsko-palestinski pregovori okončani su neuspehom posle manje od mesec dana, jer SAD nisu uspele da nagovore Izrael da obustavi dalju izgradnju jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu. Veliku prepreku uspešnim pregovorima čini i unutrašnja podela Palestinaca na pristalice Fataha, partije koja ima vlast u Zapadnoj obali, i pristalice Hamasa, religioznog političkog pokreta koji vlada Pojasom Gaze, s kojim EU ne sarađuje jer ga smatra terorističkom organizacijom. Palestina danas ima dva premijera i dva predsednika, koji se međusobno ne priznaju, a EU priznaje samo vlast Zapadne obale kao zvaničnog predstavnika Palestine. Samim tim, palestinski pregovarači u odnosima sa Izraelom i međunarodnom zajednicom ne predstavljaju celokupan palestinski narod, već samo populaciju Zapadne obale. Sa druge strane, Izrael već generacijama unazad ima slabe i nestabilne vlade, zbog toga što njihov izborni sistem vodi formiranju koalicionih vlada bez većine, tako da je svaka vlada koja se konstituiše već od samog početka na izvestan način paralisana, a samim tim je i izraelski stav u pregovorima podložan čestim promenama.
EU od početka izražava snažnu podršku Palestincima i njihovom pravu na samoopredeljenje, ali sa druge strane, sarađuje i sa Izraelom i pored velikih povreda ljudskih i međunarodnih prava od strane Izraelaca. EU ne može sama da uspostavi mir između Izraela i Palestine, ali je njena odgovornost da strane u konfliktu usmeri ka poštovanju međunarodnog prava kao osnovnog merila za donošenjeg konačnog dogovora.

Istorijski pregled sukoba na Bliskom istoku

Za vreme Prvog svetskog rata, Otomansko carstvo je, zajedno sa Nemačkom, bilo na strani Centralnih sila, koje su ratovale protiv sila Antante – pre svega Velike Britanije, Francuske i Rusije. Zbog toga je Velika Britanija podsticala arapska plemena pod Otomanskom vlašću na ustanak protiv turske vlasti, kako bi na taj način oslabile snagu Centralnih sila. Zauzvrat, Britanci su obećali Arapima nezavisnu državu posle rata. Međutim, već 1917. godine, Velika Britanija i Francuska se tajnim Sajks-Pikotovim sporazumom dogovaraju o podeli teritorija Otomanskog carstva nakon završetka rata. Takođe, Balfurskom deklaracijom iz 1917. Britanci su izrazili zvaničnu podršku stvaranju jevrejske nacionalne države na prostoru Palestine, uz napomenu da se pritom moraju poštovati prava već postojećih ne-jevrejskih zajednica u toj oblasti, to jest da bi Palestina trebala da bude dom i Jevrejima i Arapima. Posle Prvog svetskog rata, Velika Britanija i Francuska su od Društva naroda dobile mandate za upravljanje teritorijama dotadašnjeg Otomanskog carstva, dok se narodi na tim prostorima ne osposobe da organizuju sopstvene države. Dolazak Britanaca i Francuza na Bliski istok podrio je Fajsal-Vajcmanov sporazum sklopljen između Arapa i Jevreja na Versajskoj mirovnoj konferenciji, kojim su Arapi uslovno prihvatili Balfurovu deklaraciju, ako se ispune obećanja o nezavisnosti Arapa, koja je Britanija dala tokom rata.
Britanija je na upravu dobila teritorije današnjeg Izraela, okupiranih palestinskih teritorija i Jordana, i ove teritorije su podeljene na dva dela. Deo današnjeg Jordana je dobio veći stepen autonomnosti, i naseljavanje Jevreja započeto Balfurskom deklaracijom nastavljeno je samo u deo istočno od reke Jordan (danas Izrael i okupirane palestinske teritorije). To je dovelo do kontinuiranih sukoba između već postojećih arapskih i novonastajućih jevrejskih zajednica. Nesposobna da reši ove sukobe, Velika Britanija je odlučila da napusti ove teritorije, i tek stvorene Ujedinjene nacije donose plan o podeli Palestine na dve države: jevrejsku i arapsku. Arapi se nisu složili sa planom, a Izrael je 1948. proglasio nezavisnost, zbog čega dolazi do rata između Jevreja i Arapa, u kome su Arapi izgubili veliki deo teritorija koje su UN predvidele za arapsku državu. Zapadna obala i pojas Gaze ostaju pod upravom Egipta i Jordana, a ostatak Palestine je pretvoren u Izrael.
Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO) osnovana je 1964. kao jedini legitimni predstavnik palestinskog naroda. Njena misija je formiranje palestinske države, i ona ne priznaje postojanje Izraela, koji PLO vidi kao terorističku organizaciju. Šestodnevni rat iz 1967. između Izraela i okolnih arapskih država završen je izraelskom pobedom i okupacijom Zapadne obale i pojasa Gaze. Savet bezbednosti UN doneo je odmah nakon rata rezoluciju 242 kojom je pozvao Izrael da se povuče s okupiranih područja u zamenu za trajni mir. Međutim, rezoluciju su odbacili i Izrael i arapske zemlje, a Izrael je počeo sa masovnim naseljavanjem jevrejskog stanovništva na osvojene teritorije.