2
1.BIOGRAFIJA
Uroš Predić (Orlovat, 25. novembar/7. decembar 1857 — Beograd, 11. februar 1953) bio je srpski
slikar.
Uz Paju Jovanovića i Đorđa Krstića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Predić je
najviše ostao upamćen po svojim ranim radovima, u kojima je prikazao „stvaran” život običnih
ljudi. Kasnije je dao veliki doprinos u crkvenom slikarstvu i portretima. Predićev opus obuhvata
ukupno 1658 radova.
4
U autobiografiji je zapisao:
„Kada se rešavalo da li da budem slikar, otac će me zapitati. „A šta ćeš golube, kada te u starosti
izneveri oko i kad zadrhće ruka?“ Odgovorih: Ništa! Onda ne marim ni da živim.“.
Školovao se za slikara u Beču i to kao stipendista Matice srpske, kod čuvenog slikara Gripenkerla.
Tokom studija dobio je Gundelovu nagradu za slikanje muškog modela u ulju. Nakon studija dve
godine je bio asistent na Umetničkoj akademiji u Beču, i radio u profesorovom ateljeu. Tih godina
u prisustvu profesora Gripenkerla i arhitekte Hanzena izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz
Parlamenta u Beču. Zbog porodičnih obaveza, a možda i zbog ljubavi prema rodnom kraju 1885.
godine vratio se u rodno selo i naslikao niz slika iz seoskog života.
Slikarstvo ga je vodilo iz zavičaja do Novog Sada, Starog Bečeja i Beograda gde je ostao do kraja
života. O njegovom intimnom životu ne zna se mnogo. Brkovi, kratka, stilizovana brada i naočari
označavali su njegovu pojavu. Krasile su ga urednost i elegancija. Kada bi slikao u ateljeu uvek bi
preko odela nosio slikarski mantil. U Orlovatu je ostala priča o nesrećnoj ljubavi Uroša Predića.
Četiri godine nakon povratka iz Beča osetio je veliku ljubav prema mladoj
šesnaestogodišnjakninji. Ona je bila Ana Nakarada. Veliku razliku u godinama nije mogao da
toleriše njen otac Đura Nakarada, a ni majka Katarina. Zapisano da je bio veoma posvećen
umetnosti i porodici, te da se nikada nije oženio. Kada je njemu draga prijateljica Mila Hamdija
umrla, pisao je dr Milanu Saviću:
„Za njeno ime vezan je jedan kratak san o sreći u mojem životu. Da se taj san ostvario, koliko bih
sada bio nesrećan! Ovako, provodivši svoj vek u brizi i radu, bez jačeg podstreka, u žabokrečini
usamljenog askete, sačuvao sam se od sreće i nesreće..“
Kada je arhimandrit manastira Georg Ilarion Ruvarac prvi put ugledao Uroša Predića rekao je:
„Dakle, Vi ste taj Uroš Predić. Ja sam Vas zamišljao kao nekog bucova, a Vi se otegli ko gladna
godina!“. Predić je bio visok 182 centimetra, koščat, vitak, uskih ramena i uspravnog držanja.
5
Bio je pesimista o čemu svedoči i pismo bratu koje je napisao 1930. godine:
„Čudim se da ima ljudi koji bi rado počinjali svoj život iznova. Ne mogu reći da nisam imao radosti
u životu; ali po koju cenu! Ipak sam bez roptanja otaljao svoj kuluk, no ne bih želeo da to
ponavljam.
Meni je dobro ovako, i mirno gledam u režisera koji će dati znak da se spusti zavesa...Ovo
raspoloženje je simptom ne samo starosti nego i zamorenosti. Možda će me proleće malo
ohrabriti...“
Koliko je njegova duša bila osećajna možemo saznati iz njegovih reči koje je pisao prijatelju dr
Milanu Saviću, povodom smrti majke, za koju je govorio kako je mila i dobra, te kako je njegovo
najveće blago.
Nakon majčine smrti preselio se u Beograd. Umetnički vek proveo je u zgradi koju je davne 1908.
projektovao čuveni arhitekta Nikola Nestrović. Prvobitni vlasnik te kuće, koja se nalazila u
Svetogorskoj ulici, bio je Josif Predić, slikarev rođeni brat. Kada je nastupila 1896. izabrali su ga za
dopisnog, a četiri godine kasnije i za stalnog člana „Srpske kraljevske akademije“. Posvećen
umetnosti Uroš Predić je osnovao umetničko udruženje „Lada“ 1904. godine i dugo bio njegov
predsednik. Jedan je od osnivača „Udruženja likovnih umetnika“ u Beogradu 1919. godine i bio
prvi njegov predsednik. Naslikao je i više ikonostasa zbog čega se smatra da je poslednji značajan
srpski ikonopisac. Oslikao je prelepi ikonostas starobečejske pravoslavne crkve, a taj rad ga je
zbližio sa vlastelinom Bogdanom Dunđerskim. Njih dvojica su bili sličnih pogleda na svet i istog
senzibiliteta te su ubrzo postali prijatelji. Pisao je Predić Dunđerskom 8. juna 1942. godine.
Kasnije je upućivao pisma nepoznatom prijatelju koje nije poslao poštom, niti se potpisao imenom
pa se smatra da je bio pod nekom vrstom prismotre. Smatra se da je pismo bilo upućeno
Dunđerskom koga mnogi nisu voleli jer je bio poslanik na mađarskom Saboru, u vreme kada je
Vojvodina bila pripojena Mađarskoj. To ukazuje se da je to pismo dokaz o cenzuri koja je postojala
u Jugoslaviji u periodu posle Drugog svetskog rata, cenzuri na prijateljstvo.
