Upravno pravo

1.Pojam Up.Postupka
uvod:Pojam uprave određuje se u funkcionalnom i organizacionom smislu.U funkcionalnom smislu uprava podrazumeva poslove državne uprave: sprovođenje Ustava i zakonskih propisa koji regulišuupravnu materiju, rešavanje u upravnim stvarima, vršenje upravnog nadzora i stručne poslove kao što je priprema zakona. Pojam uprave u organizacionom smislu tiče se organa koji vrše funkcije u okviru upravne delatnosti, to jest formiranja nomenklature državne uprave. Kod nas su to ministarstva, organi uprave u okviru ministarstva, administrativne i državne agencije, javna preduzeća, kao i nedržavne institucije sa javnim. Upr.postupak je postupak donošenja upravnih akata, to jest donošenja rešenja.Upravni postupak je zapravo skup proceduralnih pravila koja se primenjuju prilikom donošenja upravnih akata. Ova pravila proističu iz Zakona o upravnom postupku. ZUP je klasičan procesni zakon jer propisuje način sprovođenja i pravila postupanja prilikom primene materijalnih zakona kojima se uređuje oblast uprave. U upr.postupku se rešava o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke.

2. Organi UPRAVE
To su, pre svega, državni organi ali i preduzeća i druge organizacije koje u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke.Prema odredbama ZUP-a proizlazi da se organom uprave smatra organ koji vodi postupak, odnosno rešava u upravnim stvarima kao i preduzeće i druga organizacija kojima je zakonom povereno vršenje javnih ovlašćenja.

3. lica na koja se primenjuje ZUP
Iz odredbe člana 1. ZUP-a proizlazi da su to fizička lica, pravna lica ili druge stranke kada se rešava onjihovim pravima, obavezama ili pravnim interesima u upravnim stvarima.

4. Upravna stvar je
pojedinačna životna situacija sa neposredno angažovanim javnim interesom, koju je na osnovu zakona neophodno autoritativno i konkretno pravno urediti. Postoje 4 područja upravnog rada kojima se bliže opredeljuje suština ove kategorije:a.)rešavanje o pravima, obavezama i pravnim interesima stranke u upravnom postupku, koje se manifestuje u donošenju konstitutivnih i deklarativnih upravnih akata; b.)izdavanje uverenja i drugih dokumentarnih isprava (potvrda, certifikata i si. ), kao dokaznih sredstava pomoću kojih stranka u svakodnevnom životu ostvaruje razna prava i reguliše svoje zakonom utvrđene obaveze;c.)vršenje nadzora uz upotrebu upravnih ovlašćenja, koji obuhvata nadzor na zakonitošću upravnih akata, inspekcijski nadzor, službeni nadzori itd.;d.)sprovođenje administrativnog izvrešnja koje se po ovom zakonu odredbama posebnog zakona odnosi na ispunjenje nenovčanih obaveza, a izuzetno i novčanih obaveza iz primanja na osnovu radnog odnosa po pristanku izvršenika.

5. Upravni postupak se sprovodi od strane
organa uprave i drugih državnih organa i preduzeća i drugih organizacija kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica, kao i kad obavljaju i druge poslove utvrđene ZUP-om.

6..Odstupanje od opšt. up. postupka –
zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju se neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka. Ona ipak moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ZUP-om. Posebni upravni postupci regulisani su posebnim materijalnim zakonima i ne postoje posebni procesni zakoni koji ih regulišu. ZUP se ovde upotrebljava
kao dopunski zakon. Posebni su recimo upravno patentni postupak i upravno-racunski postupak u okviru koga je znacajna revizija (nje nema u ZUP-u)
7.Osnovna načela upravnog postupka
su: Načelo zakonitosti, zaštite prava građana i zaštite javnog interesa, pružanja pomoći stranci, istine, saslušanja stranke, ocene dokaza, efikasnosti, ekonomičnosti postupka, samostalnosti u rešavanju , dvostepenosti u rešavanju (pravo na žalbu), pravnosnažnosti rešenja, upotrebe jezika i pisma u postupku.
Zakonitost: Čak i u upravnim stvarima u kojima je nadležni organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama kojima je zakonom povereno vršenje javnih ovlašćenja i istovremeno u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato.ZPG: obaveza ovlašćenog službenog lica da upozori stranku u postupku, da u nastaloj situaciji, ima osnova za ostvarenje nekog prava ili pravnog interesa. U slučaju nalaganja određene obaveze strankama da se prema njima primene mere koje su za njih povoljnije ukoliko se i takvim povoljnijim ob. može ostvariti cilj zakona, ZJI !!!Pomoć stranci: obavezuje organ koji vodi postupak da se stara da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju.Istina: dato ovlašćenje službenom licu koje vodi postupak da može narediti izvođenje svakog dokaza ukoliko nađe da je to neophodno radi utvrđivanja pravog činjeničnog stanja. Načelo saslušanje stranke se ogleda u obavezi organa koji vodi postupak da pruži stranci mogućnost da se izjasni o svim činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja.
Ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza odlučuje o tome koje će činjenice uzeti kao dokazane. Na ovo se nadovezuje načelo samostalnosti u rešavanju. Dvostepenost: Samo zakonom se može propisati da u pojedinim upravnim stvarima žalba nije dopuštena i to ako je na dragi način obezbeđena zaštita stranke, odnosno zaštita zakonitosti. Ekonomičnost: postupak se mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku s tim da takvo postupanje ne sme da utiče na pribavljanje svih dokaza potrebnih za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja.