Ustavni sud Srbije

Uvod

Novi Ustav Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine (u daljem tekstu: novi Ustav), u odnosu na rešenja Ustava Republike Srbije iz 1990. godine, doneo je značajne promene u pogledu uloge i položaja Ustavnog suda. Savremeni ustavotvorac tako izričito utvrđuje da je Ustavni sud “samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode”, čije su odluke “konačne, izvršne i opšteobavezne”. U tom cilju, ustavotvorac je izvršio i suštinske promene u pogledu organizacije i nadležnosti Ustavnog suda, stvarajući time osnovna jemstva koja treba da vode ka tome da Ustavni sud u društvenoj stvarnosti bude ne samo “čuvar Ustava” vršeći normativnu kontrolu ustavnosti i zakonitosti svih opštih pravnih akata u pravnom poretku zemlje, već i da postane neprikosnovena institucija zaštite ljudskih sloboda i prava i drugih temeljnih vrednosti na kojima se zasniva ustavno ustrojstvo Republike Srbije. Dakle, funkcija Ustavnog suda Srbije danas nije samo u tome, da vrši kontrolu zakonodavne vlasti i drugih nosilaca normativne delatnosti (obezbeđujući tako ustavnost i zakonitost normativnih akata u formalnom i materijalnom smislu), već i da “spreči svaku zloupotrebu i prekoračenje ovlašćenja nosilaca javne vlasti”.
-Ulogu čuvara ustavnosti i zakonitosti i zaštitnika ljudskih prava i sloboda, Ustavni sud će u realnosti moći ostvariti samo ako dêla kao nezavisan i nepristrasan organ u odnosu na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, i bez bilo kakvih (neposrednih ili posrednih) uticaja i pritisaka sa bilo koje strane. Otuda se organizaciona, funkcionalna i finansijska nezavisnost Ustavnog suda danas sama po sebi razume, odnosno pretpostavlja. U suprotnom, Ustavni sud u stvarnosti neće opravdavati razloge svog postojanja.

ORGANIZACIJA USTAVNOG SUDA

U organizaciju i sastav organa zakonodavne i izvršne vlasti Republike Srbije, novi Ustav u biti nije uneo krupnije promene, dok ustavna rešenja koja se odnose na sudove i javno tužilaštvo pružaju mogućnost da zakonodavac izvrši određene promene u organizaciji sudske vlasti, na čijem čelu je Vrhovni kasacioni sud, kao najviši sud u Republici. Međutim, ustavne odredbe o organizaciji i sastavu Ustavnog suda Srbije pretrpele su suštinske promene.

Sastav Ustavnog suda
Ustavni sudovi, kao kolegijalni organi, u savremenim evropskim zemljama imaju različit broj članova. Ustavni sud Srbije, po novom Ustavu, čini 15 sudija, umesto ranijih devet, pa tako naš Ustavni sud ulazi u red sudova sa brojnijim sastavom. Povećanje broja sudija Ustavnog suda Srbije uslovljeno je, pre svega, činjenicom da su se u nadležnosti ovog suda našli brojni novi poslovi. Kada su u pitanju zemlje u tranziciji, a u toj grupi je i naša zemlja, uloga ustavnog sudstva je nezamenljiva u uspostavljanju istinske vladavine prava, pa adekvatan broj sudija tog suda i prisustvo različitih profesionalnih karijera pravnika, odnosno različitih specijalnosti prava u sastavu ustavnog suda svakako može doprineti ostvarivanju njegove uloge, a time i autoritetu ove institucije.

Način određivanja (izbora i imenovanja) sudija Ustavnog suda
Specifična funkcija ustavnog suda, svakako zahteva i poseban demokratski legitimitet, ali i autoritet sudija koji tu funkciju vrše, što se “obezbeđuje ne samo posebnim postupkom (načinom) izbora tih sudija, već i drugačijim sastavom, različitim od redovnog sudstva” (T. Ohlinger
Pitanje načina izbora, odnosno imenovanja sudija Ustavnog suda Srbije zbog svog značaja, u našem ustavnom sistemu bilo je i ostalo predmet ustavnog uređivanja (materia constitutionis). Ugledajući se na rešenja u uporednoj ustavnoj praksi, novi Ustav uveo je jedan mešovit sistem određivanja sudija Ustavnog suda, pa se tako na mesto sudije Ustavnog suda Srbije dolazi svojevrsnom kombinacijom sistema izbora i imenovanja, uz odgovarajuće učešće i uticaj sve tri grane vlasti – zakonodavne, izvršne i sudske. Tako Narodna skupština bira pet sudija Ustavnog suda između 10 kandidata koje predloži predsednik Republike; predsednik Republike imenuje pet sudija Ustavnog suda između 10 kandidata koje predloži Narodna skupština, a opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda imenuje pet sudija između 10 kandidata koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca. Kako bi se obezbedila zastupljenost autonomnih pokrajina u Ustavnom sudu Srbije, Ustavom je utvrđeno da sa svake od predloženih lista kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina. Sve sudije Ustavnog suda imaju isti položaj u Sudu, nezavisno od toga da li su izabrani ili imenovani.